„Jednog dana, bićeš dovoljno star da ponovo počneš da čitaš bajke.“ – C.S. Luis

A možda ćemo biti i dovoljno stari da ponovo čitamo lektire.

Škola nije bila lake za sve nas. Obimno gradivo, obaveze, kontrolni, pismeni, diktati…Gomila stvari koje samo treba odraditi. Dodaj na sve to da i činjenicu da te u nekom trenutku strefi i pubertet. Ko će razmišljati o tome šta se dešava u „Čekajući Godoa“ ili „Braći Karamazovima“ kada imamo naše lične brige i boljke.

U moru obaveza imali smo i tu LEKTIRU. Nekada samo pretrčiš preko nekih knjiga, tražiš detalje za koje znaš da će profesorka spominjati. U mnogima uživaš, u nekima i ne baš, iako inače volim da čitam.

Meni na primer „Ana Karenjina“ i nije bila nešto. (Znam, znam. Kako se usuđujem). Dok se većini dopala. Sa druge strane tu su bile knjige kao što su „Derviš i smrt“, „Hamlet“, „Majstor i Margarita“, „Kad su cvetale tikve“… koje su me raspametile. Ali i tada, često sam upadala u zamku da ih doživljavam čisto kao školski zadataka, kao priče koje treba brzo pročitati i prepričati. Verujem da je ovako većini ljudi i da smo možda i negde u toj brzini i odrađivanju kod mnogih propustili priliku da zaista nešto naučimo.

Danas, mislim da je problem bio i vreme, trenutak u kom smo većinu tih knjiga i čitali. Ponovno čitanje knjiga ima moć koju nekada i potcenjujemo. Knjige mogu da nas vrate u neki drugi period. Ali više od svega, mislim da neke knjige mogu uvek da nas nauče nešto novo, a naročito klasici od kojih je većina bežala kao đavo od krsta. Nekada naučimo koliko smo se i mi sami promenili.

Rečenice drugi put imaju novo značenje, nose određenu težinu. Likove, koji nam „nisu bili nešto“, doživlajvamo sa novootkrivenom dozom razumevanja i empatije. Teme koje su bile apstraktne i nebitne, čine se aktuelnim i bitnim.

Nedavno sam ponovo čitala „1984“ i mogu iskreno da kažem to nije bila ista knjiga koju sam nekada čitala. Ili, tačnije, ja nisam bila ista osoba, a čini mi se i je i svet sada drugačiji. Pogotovo ako uzmemo u obzir aktuelna dešavanja. Strah, kontrola, manipulacija informacijama, gubitak privatnosti su dobili novu dimenziju i zastrašujuće su realni. Knjiga me je naterala da se zapitam gde smo danas i šta sve prihvatamo i ne dovodimo u pitanje kao „normalno“ .

Zato mi je jedan od ciljeva za 2026. godinu da se vratim nekim knjigama i autorima. Ne iz neke nostalgije, koliko iz radoznalosti. Želim da ponovo čitam Šekspira, Dostojevskog, Andrića… Neke knjige nisu nastale da bi se čitale samo jednom. Neke zapravo čekaju da im se vratimo kada „porastemo“. Ko zna, možda ponovo pokušam da pročitam i tu nesrećnu „Anu Karenjinu“ i promenim mišljenje.