Završim knjigu i odem u nekom trenutku dok sam pod utiskom na svoj Goodreads profil kako bi ažurirala status i onda me uvek zaustavi kao šlagvort koji znam napamet “My rating”.

Goodreads traži ocenu. Google traži ocenu. Amazon traži ocenu. Svaki sajt i online servis traži ocenu. Čini mi se da sve ocenjujemo danas zvezdicama (od 1 do 5)… restorane, proizvode, dostavu hrane… pa i knjige. I kao da nam je preraslo u naviku. Postalo usađeni refleks.

Ne kažem da ocene nemaju svoje prednosti. Naravno da imaju. Pomažu nam u pretrazi, daju nam generalnu sliku o nečemu. Znači vam kada vidite da je neku knjigu ocenio određeni broj ljudi. Ali, čini mi se da se nekada previše oslanjamo na njih. A nekada su te ocene zaista potpuno nerealne.

Jer ako se većini nešto dopada, to i dalje ne znači da će se dopasti i meni, ili bilo kome od nas koji se ne nekada uklapamo u „većinu“. Zato uvek idem da čitam prikaze – i one gde se knjiga hvali sa oduševljenjem i one gde neko napiše da je ona nešto najgore što je pročitao. Zvezdice tu postaju alat za filtriranje, ne konačan sud.

U tom smislu, ocene koristim, ali sama ne volim da ih dajem. Ali voditi se isključivo tuđim zvezdicama? Ne, to mi nikada nije delovalo kao dobra ideja.

Isto važi i za blurbove na koricama knjiga. Kada vidim :„Kao Kum u susretu sa Pesmom leda i vatre i Enderovom igrom.“ — Portland Book Review

Zvuči spektakularno. Poveća očekivanja. Previše. I onda… ako mi se ne dopadne knjige da li samu sebe da krivim za očekivanja? Ili blurb kome sam naivno verovala? Ako se ne slažem sa tom paralelom, knjiga strada u mojoj glavi i pre nego što joj realno dam šansu i pročitam je do kraja.

Jedno vreme sam se trudila dam ocenu (zvezdicu) knjigama. Muke moje. „Grof Monte Kristo“ mi je jedna od omiljenih knjiga – naravno da je to 5 zvezdica. Ali čitam i druge žanrove. Čitam i „trafičarke“, „osrednje knjige“, knjige koje uzmem samo da odmorim mozak, da ne visim na telefonu i da se zabavim.

Ako je takva knjiga ispunila svoju svrhu, ako me je uvela u priču i opustila – da li zaslužuje 5 zvezdica? Pa… za mene, u tom trenutku, i te kako.

Ali onda, ako je uporedim gromadama književnosti kojima takođe dajem 5… kako da ih smestim na istu skalu? Gde su tu nijanse? Zvezdice u tom trenutku objektivizuju nešto što je poprilično subjektivno, zar ne? Da budem iskrena, laknulo mi je što nisam jedina koja ima ovaj problem. Reddit je pun ovakvih rasprava i pitanja da li ocenjujemo knjige za sebe ili za druge? Ako je knjiga lepo napisana, ali nije „moja šoljica čaja“, da li je pošteno da je ocenim sa trojkom. Sa druge strane, kome ta ocena znači, ako ne zna šta inače čitam, kako sam bila raspoložena u tom trenutku i sve ostalo šta sigurno utiče na to kakvu ću ocenu dati.Na kraju krajeva, svi veliki sajtovi naše ocene grupišu i svedu na prosek i čist statistički podatak.

Zašto mislim da zvezdice ograničavaju (i da su ponekad besmislene):

1. Zvezdice znače različite stvari na različitim platformama i različitim ljudima.

Nekome 3 znači „OK“, a nekome 3 znači „sviđa mi se“. Dakle, ista knjiga, ista, ali ipak drugačija ocena. Kako onda porediti? Da li „OK“ i „sviđa mi se“ znači svima isto?

2. Zvezdice nameću kvalitet koji možda ne postoji… ili postoji samo u subjektivnom osećaju.

Dobro napisana knjiga može biti loše ocenjena jer se nekome nije svidela radnja. Loše napisana knjiga može dobiti dobru ocenu jer je nekoga pogodila na emotivnom nivou. A danas, u sveri društvenih mreža i marketinga, neke ocene, kako vreme pokaže su prenaduvane. Neko oceni nešto sa 5, samo zato što je knjiga autora bestselera ili zato što je emotivno vezan za prvu knjigu pisca dok je ova, ako je zaista iskren prema sebi (a i drugima), u najboljem slučaju ocena koja laički može da se prevede u jedno mlako meh.

3. Ekstremne ocene često su političke. Klanovi postoje svuda, pa i u svetu knjigoljubaca.

1 zvezdica: „Moja prijateljica mrzi ovu knjigu. Sigurno se ni meni neće dopasti“ ili „Autorova izjava se mimoilazi sa mojim političkim stavovima.“

5 zvezdica: „Poznajem autora, pa da pomognem.“ ili „Dobila sam besplatan primerak knjige, evo dobre ocene.“ Sve to ulazi u prosek. I utiče na opšti utisak o knjizi. Na papiru izgleda legitimno. U praksi, kako se pokazalo vrlo često i nije.

4. Prosek ne govori ništa.

Ako knjiga ima deset 1-zvezdica i deset 5-zvezdica, prosek je 3. A 3? Ništa ne znači. Baš ništa. Već je svima poznato da postoje odani fanovi i zakleti hejteri, u svim sverama pa i u svetu knjiga.

5. Ocena bez teksta ne vredi ništa.

Ako nisi objasnio zašto si dao određenu ocenu i šta ona za tebe znači, da li je validna? Verujem da recenzije, ne ocene donose pravu vrednost ukoliko tražite preporuku i mišljenje o nekoj knjizi. Naravno, ni ovde nije sve bajno. Neki zvuče kao reklama na TV Shop-u. Svako ko čita komentare, proceniće da li je nešto napisano iskreno ili ne.

Prikazi mi pokažu. Jasno vidim: šta je nekome leglo, a šta nije. Kakvu emociju je probudila knjiga, kome bi mogla da seista dopadne (pogotovo ako uporede sa nekom drugom knjigom)… Kakav je stil pisanja, atmosfera, ritam (da li pisac koristi previše opisa ili premalo). Da li su likovi razvijeni, a ne jednobrazni. Da li radnja ima smisla ili ne.

Nekada ljudi ocene samo izdanje, a ne knjigu jer su: korice užasne, mnogo je grešaka, povez je loš… (Razumem, svi želimo da knjiga koju smo platili bude kvalitetna, potovo kada se uzme u obzir poskupljenje svega, ali pisac ne snosi krivicu. Glavni lik ili radnja ne zaslužuju zbog toga ocenu 1. Zar ne?)

Recenzije podstiču na razmišljanje, razmenu mišljenja. Dok zvezdice, meni barem, deluju konačna. Zbog toga često gledam da napišem barem 2-3 rečenice pre nego da ocenim knjigu. Najčešće ne radim ništa od navedenog. Knjigu čitam zbog sebe, a mišljenja delim sa prijateljima koji takođe vole da čitaju. U svakom slučaju, bolje zvuči „Knjiga me je zabavila i to mi je bilo dovoljno.“ nego da ostavim 3 zvezdice na nekoj stranici. Biram da se fokusiram na pozitivno ukoliko izlažem svoje mišljenje o knjizi.

Ne verujem da zvezdice mogu da predstave moje čitalačko iskustvo kako treba. Mogu predstaviti trenutak, ali ne i doživljaj. Na kraju krajeva, treba raditi ono šta za nas ima smisla, bez obzira na tuđe mišljenje.