Prva knjiga koju sam pročitala u 2026. godini je „Eaters of the Dead“ Majkla Krajtona, i to preko Kindle-a. Glavni razlog je naravno bio film „13. ratnik“, koji volim iako nije možda doživeo veliku popularnost. Logičan sledeći korak: hajde da napokon vidimo kakva je knjiga. Nisam se pokajala.

Naravno, razlike između filma i knjige postoje, ali ovde su one zapravo prednost. Knjiga ima specifičnu strukturu i stil koji mi je odmah „legao“. Sve vreme pratimo narativ glavnog lika, Ahmeda ibn Fadlana, i to na način kao da čitamo njegove autentične zapise (koji postoje ali u fragmentima i kao kasniji prevodi i prepisane verzije). Taj hroničarski pristup daje snažan utisak da se narator direktno obraća čitaocu i prepričava događaj.

Knjiga će se dopasti svima koji vole istoriju, a posebno Vikinge zbog opisa njihovih običaja i načina života, koji su našem naratoru strani. Nema idealizacije. Sve deluje sirovo, strano, ponekad brutalno, ali izuzetno zanimljivo.

Zajedno sa Ahmedom prolazimo kroz strah i neizvesnost. Da li je grupa ratnika kojoj je morao da se pridruži mimo svoje volje sujeverna ili ne? Da li su bića koja napadaju Hurot zaista čudovišta ili su, ipak, ljudi? ? Ta nejasna granica između mita i realnosti konstantno drži pažnju iako ste pogledali film. Saznajemo sve kada i naš narator.

Moj omiljeni lik je bez dileme Buliwyf, vođa grupe. Iako malo govori, svaka njegova pojava je upečatljiva. (SPOILERI)! Buliwyf je svestan da će umreti u nekom trenutku. Kao što se desi na kraju filma, ali ovde mi se možda još više dopala scena kako je izašao da se suoči s neprijateljima). On je onaj tip vođe koji ne mora mnogo da objašnjava. Njegovi ljudi su odana družina, spremna da umre za njega i prate ga u svaku opasnost.

Pored njega, Ahmed ibn Fadlan tokom putovanja najviše komunicira sa Hergerom, jerje on jedina osoba s kojom može da se sporazume veći deo putovanja. Poznavanje latinskog pomaže Ahmedu da premosti komunikacioni jaz sa ostalim vikinzima. Taj odnos mi je bio posebno zanimljiv jer se kroz dijaloge vidi Ahmedova postepena transformacija – od posmatrača do učesnika.

Ono što mislim da je važno istaći (i što može da zbuni neke čitaoce) jeste forma same knjige ukoliko niste gledali film. Naslov i korica lako mogu da vas navedu da pomislite kako je u pitanju čisti horor. Međutim, Krajton ovde radi nešto mnogo zanimljivije. Knjiga je zamišljena kao neko pseudo-akademsko izdanje. Ima uvod, reference i bibliografiju, fusnote… To ne treba da vas odvrati. Postoji razglog zašto je roman ovako napisan i objašnjen je na kraju. I kraj ne treba da vas zbuni, Fadlan se vraća kako bi dovršio svoj prvobitni zadatak i tu se njegovo svedočenje o svim događajima završava. (Ili ne…)

Može se reći da je „Eaters of the Dead“ hrabra mešavina fikcije i istinitih događaja. Autor se poigrava idejom da je Ahmed ibn Fadlan „istorijski izvor“ za jednu od najpoznatijih zapadnih srednjovekovnih legendi, a to je „Beovulf“. Krajton koristi autentične zapise Ibn Fadlana (prva poglavlja su gotovo direktno preuzeta iz istorijskih izvora), a zatim vešto briše granicu između originalnog teksta i sopstvene fikcije.Na kraju niste sigurni da li se sve zaista desilo ili je sve izmišljeno.

Posebno mi se dopao taj gotovo antropološki, distancirani ton pripovedanja. Upravo zbog te hladne, faktografske naracije, priča postaje još uznemirujuća i verodostojnija. Sve je ispričano mirno, bez dramatizacije… i baš zato deluje uverljivo. Ideja na kojoj je knjiga zasnovana je jedna od onih „šta ako?“ koncepata koji vas dugo teraju da razmišljate o celoj radnji knjige.

Film „13. ratnik“ mi je, gledano iz ove perspektive, i drag, ali je jasno da je manje slojevit jer je pretvoren u klasičnu filmsku avanturističku priču. Knjiga je daleko bogatija i slojevitija.
U pitanju je pametano, provokativno i drugačije napisan roman. Kratak, ali sadržajan (ima oko 200 strana). Idealan za početak godine. Ako volite istoriju, mitologiju, nordijske legende i knjige koje se poigravaju formom onda je „Eaters of the Dead“ je odličan izbor za naredno čitanje.