Imala sam veliku sreću što se u mojoj kući oduvek čitalo. Čitali su se i stripovi. Tex je oduvek bio neprikosnoveni favorit kada je Boneli u pitanju, junak oko kog se okupljala cela porodica. Ipak, uprkos toj „kućnoj tradiciji“, moj lični odabir od najranijih dana bio je i ostao „Dilan Dog“.

Ne mogu da se setim tačno kada sam zavole ovog junaka. „Dilan Dog“ je strip kojem se uvek vraćam. Ne nužno redovno, ali sigurno u naletima. Kada mi zatreba podsećanje da horor nije samo u čudovištima, već u ljudima, u društvu, u nama samima. Kada mi prija da se smejem dok mi je istovremeno nelagodno. Kada želim priču koja ne nudi laka rešenja.

Dilan nikada nije želeo da bude heroj. Vrlo je šarmantan, emotivan, nekada nesiguran, često deluje poraženo ali nikako ravnodušan. On nema super moći, ne leti, nije milioner sa nepresušnim resursima. Običan je čovek koji živi u svetu koji je na prvi pogled normalan, ali ispostavi se i mračan, pun natprirodnih čudovišta ili onih koja čuče u nama, psiholoških lomova…

Ne treba zaboraviti neponovljivog Gručoa. Njegov humor čini svaku epizodu još boljom. Balans između užasa, strepnje i ironije i slatko-gorkog humora se pokazao kao prava kombinacija za mene.

Vizuelno, serijal je prepoznatljiv. Crno-beli crtež upotpunjuje izraženu atmosferu iz epizode u epizodu. Čitajući, imamo utisak da nekada listamo nečiji san, ili bolje reći noćnu moru. Svaka tabla ima smisao i težinu. Mada su se vremenom i ljudi koji rade na stripu promenili, što je sasvim logično jer je stip prvi put objavljen 1986. godine, ( sa epizodom “Zora živih mrtvaca”. Dok je na našoj strip-sceni bio prisutan još u Jugoslaviji od 1987., da bi oko 2008. godine ponovo počeo da izlazi u Srbiji i to u izdanju Veselog četvrtka.), suština stripa je ostala neizmenjena.

Jedna od poslednjih pustolovina Dilana Doga koju sam pročitala (ne kažem da je najnovija i da je poslednja izašla) jeste „Plavi trenutak“. Premisa je jednostavna. Dilan dolazi po ćerku svoje aktuelne devojke u elitnu školu na izolovanom ostrvu. (Da, Dilana vole žene, a i on njih.) Priča brzo prerasta u klaustrofobičnu priču o mladima, manipulaciji i zavereničkim igrama. Kao i u mnogim drugim pričama, pravi horor nije natprirodne prirode, nego ljudske.

I možda je baš zato on meni najdraži Bonelijev juank. Dok je Tex simbol pravde, Dilan je simbol unutrašnjih borbi i sumnje. On nikada ne obećava pobedu, ali znate da će dati sve od sebe da spasi druge. Zato mu se, bez obzira na godine, iskustvo i promene ukusa, uvek iznova vraćam, kao starom prijatelju koji nikada neće odustati i koji me neće slagati o tome koliko svet ume da bude mraćan, ali i neodoljivo, čudesno zanimljiv.