Moram da priznam dugo sam bila vatreni protivnik e-čitača. Smatrala sam da ništa ne može da zameni miris knjiga, šuštanje papira i onaj osećaj kada ti polica puca po šavovima od čitalačkih trofeja. Kindle? Nikako.

A onda sam popustila. Pre svega zbog praktičnosti. Čitam najviše na engleskom, i nabavka, iako kod nas ima mnogo knjižara sa velikim izborom knjiga na ovom jeziku, ume da košta. Tu je činjenica da nekada neka knjiga nije aktuelna da bi je knjižare kod nas nabavile, ili je previše popularna pa se proda u roku od tri sekunde i sve šta ti preostaje jeste da čekaš sledeći uvoz… Ne znam za druge, ali do tada se uglavnom već fokusiram na neku drugu knjigu i često zaboravim na onu koju sam do skora morala da kupim po svaku cenu.

Prošla su i vremena kupovine preko Book Depository-a…. i dalje ne mogu da prežalim tu činjenicu da ga više nema, ali ostaje nam barem Kenny’s. Kindle mi je omogućio da jednim klikom dođem do bilo koje knjige, bilo kada, bilo gde. Bez čekanja, bez poštarine, bez stresa.

I tu nije kraj benefitima:

Mogu da podešavam veličinu fonta – što mi posebno znači kad sam umorna ili čitam u pokretu.

Lak je za držanje (znači kod obimnih knjiga) a i za nošenje sa sobom. Bez obzira da li idem na put, šetnju, kafić.

(Za knjige na sprskom preporučujem Eden Books, a tu je naravno i Bookmate.Mada se čita samo preko telefona ili tableta i to može nekada i da umara, ali definitivno ima prednosti i ovakvo čitanje.)

Night mode i osvetljenje su mi spas za večernje čitanje bez paljenja svetla.

Ove opcije mi posebno znače jer imam osetljive oči, a za razliku od čitanja preko tableta, telefona ili kompjutera, kod Kindle-a mi se oči ne umaraju toliko.

Highlight funkcija mi znači jer neke delove želim da podvučem i zabeležim kasnije u notesu ili im se vratim u nekom trenutku. Dok mi rečnik pomaže kada zaista zapnem kod nekog pojma, ma koliko poznavala engleski jezik.

Prošlo je nekoliko godina i nisam se pokajala. Kindle je postao jedan od mojih omiljenih čitalačkih alata. Tu je i Stuff Your Kindle Day kada možete besplatno preuzeti knjige za vaš e-čitač. Određeni periodi su posvećeni određenom žanru ili temi. Svako može barem nekoliko knjiga da nađe za sebe.

Ali… da li me je Kindle zaustavio da kupujem knjige, što mi je bio jedan od glavnih ciljeva kad sam ga kupovala? Nije. Kindle mi je omogućio da dođem do knjiga manje poznatih autora, kupim neke knjige po povoljnijoj ceni u odnosu na fizičku kopiju. Da li mogu da tvrdim da nisam svejedno kupila neku knjigu jer je želim u biblioteci…? Odgovor je opet NE.

Ako je neko uspeo da zaista kupuje manje knjiga otkako koristi Kindle, Kobo ili neki drugi e-čitač zaista svaka čast. Ja nisam. Ali sam srećna što sam otvorila vrata i tom načinu čitanja jer mi je donelo više slobode, fleksibilnosti i uživanja u knjigama nego što sam ikada očekivala.

Završim knjigu i odem u nekom trenutku dok sam pod utiskom na svoj Goodreads profil kako bi ažurirala status i onda me uvek zaustavi kao šlagvort koji znam napamet “My rating”.

Goodreads traži ocenu. Google traži ocenu. Amazon traži ocenu. Svaki sajt i online servis traži ocenu. Čini mi se da sve ocenjujemo danas zvezdicama (od 1 do 5)… restorane, proizvode, dostavu hrane… pa i knjige. I kao da nam je preraslo u naviku. Postalo usađeni refleks.

Ne kažem da ocene nemaju svoje prednosti. Naravno da imaju. Pomažu nam u pretrazi, daju nam generalnu sliku o nečemu. Znači vam kada vidite da je neku knjigu ocenio određeni broj ljudi. Ali, čini mi se da se nekada previše oslanjamo na njih. A nekada su te ocene zaista potpuno nerealne.

Jer ako se većini nešto dopada, to i dalje ne znači da će se dopasti i meni, ili bilo kome od nas koji se ne nekada uklapamo u „većinu“. Zato uvek idem da čitam prikaze – i one gde se knjiga hvali sa oduševljenjem i one gde neko napiše da je ona nešto najgore što je pročitao. Zvezdice tu postaju alat za filtriranje, ne konačan sud.

U tom smislu, ocene koristim, ali sama ne volim da ih dajem. Ali voditi se isključivo tuđim zvezdicama? Ne, to mi nikada nije delovalo kao dobra ideja.

Isto važi i za blurbove na koricama knjiga. Kada vidim :„Kao Kum u susretu sa Pesmom leda i vatre i Enderovom igrom.“ — Portland Book Review

Zvuči spektakularno. Poveća očekivanja. Previše. I onda… ako mi se ne dopadne knjige da li samu sebe da krivim za očekivanja? Ili blurb kome sam naivno verovala? Ako se ne slažem sa tom paralelom, knjiga strada u mojoj glavi i pre nego što joj realno dam šansu i pročitam je do kraja.

Jedno vreme sam se trudila dam ocenu (zvezdicu) knjigama. Muke moje. „Grof Monte Kristo“ mi je jedna od omiljenih knjiga – naravno da je to 5 zvezdica. Ali čitam i druge žanrove. Čitam i „trafičarke“, „osrednje knjige“, knjige koje uzmem samo da odmorim mozak, da ne visim na telefonu i da se zabavim.

Ako je takva knjiga ispunila svoju svrhu, ako me je uvela u priču i opustila – da li zaslužuje 5 zvezdica? Pa… za mene, u tom trenutku, i te kako.

Ali onda, ako je uporedim gromadama književnosti kojima takođe dajem 5… kako da ih smestim na istu skalu? Gde su tu nijanse? Zvezdice u tom trenutku objektivizuju nešto što je poprilično subjektivno, zar ne? Da budem iskrena, laknulo mi je što nisam jedina koja ima ovaj problem. Reddit je pun ovakvih rasprava i pitanja da li ocenjujemo knjige za sebe ili za druge? Ako je knjiga lepo napisana, ali nije „moja šoljica čaja“, da li je pošteno da je ocenim sa trojkom. Sa druge strane, kome ta ocena znači, ako ne zna šta inače čitam, kako sam bila raspoložena u tom trenutku i sve ostalo šta sigurno utiče na to kakvu ću ocenu dati.Na kraju krajeva, svi veliki sajtovi naše ocene grupišu i svedu na prosek i čist statistički podatak.

Zašto mislim da zvezdice ograničavaju (i da su ponekad besmislene):

1. Zvezdice znače različite stvari na različitim platformama i različitim ljudima.

Nekome 3 znači „OK“, a nekome 3 znači „sviđa mi se“. Dakle, ista knjiga, ista, ali ipak drugačija ocena. Kako onda porediti? Da li „OK“ i „sviđa mi se“ znači svima isto?

2. Zvezdice nameću kvalitet koji možda ne postoji… ili postoji samo u subjektivnom osećaju.

Dobro napisana knjiga može biti loše ocenjena jer se nekome nije svidela radnja. Loše napisana knjiga može dobiti dobru ocenu jer je nekoga pogodila na emotivnom nivou. A danas, u sveri društvenih mreža i marketinga, neke ocene, kako vreme pokaže su prenaduvane. Neko oceni nešto sa 5, samo zato što je knjiga autora bestselera ili zato što je emotivno vezan za prvu knjigu pisca dok je ova, ako je zaista iskren prema sebi (a i drugima), u najboljem slučaju ocena koja laički može da se prevede u jedno mlako meh.

3. Ekstremne ocene često su političke. Klanovi postoje svuda, pa i u svetu knjigoljubaca.

1 zvezdica: „Moja prijateljica mrzi ovu knjigu. Sigurno se ni meni neće dopasti“ ili „Autorova izjava se mimoilazi sa mojim političkim stavovima.“

5 zvezdica: „Poznajem autora, pa da pomognem.“ ili „Dobila sam besplatan primerak knjige, evo dobre ocene.“ Sve to ulazi u prosek. I utiče na opšti utisak o knjizi. Na papiru izgleda legitimno. U praksi, kako se pokazalo vrlo često i nije.

4. Prosek ne govori ništa.

Ako knjiga ima deset 1-zvezdica i deset 5-zvezdica, prosek je 3. A 3? Ništa ne znači. Baš ništa. Već je svima poznato da postoje odani fanovi i zakleti hejteri, u svim sverama pa i u svetu knjiga.

5. Ocena bez teksta ne vredi ništa.

Ako nisi objasnio zašto si dao određenu ocenu i šta ona za tebe znači, da li je validna? Verujem da recenzije, ne ocene donose pravu vrednost ukoliko tražite preporuku i mišljenje o nekoj knjizi. Naravno, ni ovde nije sve bajno. Neki zvuče kao reklama na TV Shop-u. Svako ko čita komentare, proceniće da li je nešto napisano iskreno ili ne.

Prikazi mi pokažu. Jasno vidim: šta je nekome leglo, a šta nije. Kakvu emociju je probudila knjiga, kome bi mogla da seista dopadne (pogotovo ako uporede sa nekom drugom knjigom)… Kakav je stil pisanja, atmosfera, ritam (da li pisac koristi previše opisa ili premalo). Da li su likovi razvijeni, a ne jednobrazni. Da li radnja ima smisla ili ne.

Nekada ljudi ocene samo izdanje, a ne knjigu jer su: korice užasne, mnogo je grešaka, povez je loš… (Razumem, svi želimo da knjiga koju smo platili bude kvalitetna, potovo kada se uzme u obzir poskupljenje svega, ali pisac ne snosi krivicu. Glavni lik ili radnja ne zaslužuju zbog toga ocenu 1. Zar ne?)

Recenzije podstiču na razmišljanje, razmenu mišljenja. Dok zvezdice, meni barem, deluju konačna. Zbog toga često gledam da napišem barem 2-3 rečenice pre nego da ocenim knjigu. Najčešće ne radim ništa od navedenog. Knjigu čitam zbog sebe, a mišljenja delim sa prijateljima koji takođe vole da čitaju. U svakom slučaju, bolje zvuči „Knjiga me je zabavila i to mi je bilo dovoljno.“ nego da ostavim 3 zvezdice na nekoj stranici. Biram da se fokusiram na pozitivno ukoliko izlažem svoje mišljenje o knjizi.

Ne verujem da zvezdice mogu da predstave moje čitalačko iskustvo kako treba. Mogu predstaviti trenutak, ali ne i doživljaj. Na kraju krajeva, treba raditi ono šta za nas ima smisla, bez obzira na tuđe mišljenje.

Za „Katabasis“R. F. Kuang sam pročitala da je u suštini Danteov „Pakao“ i Piranesi, i to je obećavalo u startu. Autorka je kreirala zanimljiv svet koji je istovremeno brutalan, na trenutke duhovit i neverovatno stvaran.

Pratimo dve osobe na njihovom silasku u podzemlje, u potrazi za profesorom čija sudbina postaje i njihova na neki način. Ovo je istovremeno roman o mitovima, filozofiji i logici, ali i o rivalstvu, iluzijama i onome što akademija radi ljudima koji u nju uđu puni ideala.

Posebno je zanimljivo koliko se knjiga oslanja na klasike i kako ih pretače i prikazuje u modernom svetlu. Zbog toga će u ovoj knjizi posebno uživati ljudi koji su mnoga od ovih dela i pročitali. Ukoliko niste, ne mislim da će vam se manje dopasti knjiga. Zato, ako želite da dodatno obogatite čitanje Katabasisa ili tražite inspiraciju za sledeće štivo, evo nekoliko naslova koji savršeno prate ovu priču:

• Danteov „Pakao“: najdirektnija referenca, sam temelj motiva silaska u podzemlje.
• Homerova „Odiseja“ i „Ilijada“: oba epa nose motive junaka, putovanja i suočavanja sa smrtnim i božanskim.
• Vergilijeva „Eneida“: i tu je još jedna fascinantna vizija podzemlja.
• Ovidijeve „Metamorfoze“: zbog mita o Orfeju i Euridiki, jednog od najpoznatijih pokušaja povratka iz mrtvih. (Ko je samo gledao Sendmena i to je OK).
• Piranesi Suzane Klark: savremena knjiga koja po atmosferi i temama briljantno stoji uz Kuang i jasno mi je zašto je pominju u najavama.
• „Alisa u Zemlji čuda“ Luisa Kerola: jer i ona u svojoj srži nosi priču o ulasku u drugi, izokrenuti svet.

Za one koji žele da odu još dalje, odlični su i „Izgubljeni raj“ i „Zlatni magarac“.

„Jednog dana, bićeš dovoljno star da ponovo počneš da čitaš bajke.“ – C.S. Luis

A možda ćemo biti i dovoljno stari da ponovo čitamo lektire.

Škola nije bila lake za sve nas. Obimno gradivo, obaveze, kontrolni, pismeni, diktati…Gomila stvari koje samo treba odraditi. Dodaj na sve to da i činjenicu da te u nekom trenutku strefi i pubertet. Ko će razmišljati o tome šta se dešava u „Čekajući Godoa“ ili „Braći Karamazovima“ kada imamo naše lične brige i boljke.

U moru obaveza imali smo i tu LEKTIRU. Nekada samo pretrčiš preko nekih knjiga, tražiš detalje za koje znaš da će profesorka spominjati. U mnogima uživaš, u nekima i ne baš, iako inače volim da čitam.

Meni na primer „Ana Karenjina“ i nije bila nešto. (Znam, znam. Kako se usuđujem). Dok se većini dopala. Sa druge strane tu su bile knjige kao što su „Derviš i smrt“, „Hamlet“, „Majstor i Margarita“, „Kad su cvetale tikve“… koje su me raspametile. Ali i tada, često sam upadala u zamku da ih doživljavam čisto kao školski zadataka, kao priče koje treba brzo pročitati i prepričati. Verujem da je ovako većini ljudi i da smo možda i negde u toj brzini i odrađivanju kod mnogih propustili priliku da zaista nešto naučimo.

Danas, mislim da je problem bio i vreme, trenutak u kom smo većinu tih knjiga i čitali. Ponovno čitanje knjiga ima moć koju nekada i potcenjujemo. Knjige mogu da nas vrate u neki drugi period. Ali više od svega, mislim da neke knjige mogu uvek da nas nauče nešto novo, a naročito klasici od kojih je većina bežala kao đavo od krsta. Nekada naučimo koliko smo se i mi sami promenili.

Rečenice drugi put imaju novo značenje, nose određenu težinu. Likove, koji nam „nisu bili nešto“, doživlajvamo sa novootkrivenom dozom razumevanja i empatije. Teme koje su bile apstraktne i nebitne, čine se aktuelnim i bitnim.

Nedavno sam ponovo čitala „1984“ i mogu iskreno da kažem to nije bila ista knjiga koju sam nekada čitala. Ili, tačnije, ja nisam bila ista osoba, a čini mi se i je i svet sada drugačiji. Pogotovo ako uzmemo u obzir aktuelna dešavanja. Strah, kontrola, manipulacija informacijama, gubitak privatnosti su dobili novu dimenziju i zastrašujuće su realni. Knjiga me je naterala da se zapitam gde smo danas i šta sve prihvatamo i ne dovodimo u pitanje kao „normalno“ .

Zato mi je jedan od ciljeva za 2026. godinu da se vratim nekim knjigama i autorima. Ne iz neke nostalgije, koliko iz radoznalosti. Želim da ponovo čitam Šekspira, Dostojevskog, Andrića… Neke knjige nisu nastale da bi se čitale samo jednom. Neke zapravo čekaju da im se vratimo kada „porastemo“. Ko zna, možda ponovo pokušam da pročitam i tu nesrećnu „Anu Karenjinu“ i promenim mišljenje.

Zima ima neku moć da se prišunja. Uđe u naš stan sa morkim čizmama, sa prvim teškim snegom i smesti se tik uz lampu za čitanje. Pre nego što shvatimo, noć je duža. Vetar oštriji. Vreme kao da istovremeno teče sporo i brzo.

Tmurni dani utiču na svakoga drugačije, bez obzira na to da li osoba voli zimu ili ne. Ćini se da podjednako izaziva melanholiju, čežnju ali i dozu zahvalnosti za mnoge stvari u našim životima.

Ovo je period kada najviše imamo potrebu da sumiramo utiske i nađemo snagu za narednu godinu, ili nešto drugo u knjigama, ogrnuti omiljenim ćebetom i uz šolju toplog napitka.Neko u ranom mraku traži utehu, toplinu u pričama kao što je „Božićna knjižara“ ili magiju u knjigama o Hariju Poteru, dok drugi vole da iskuse svu surovost i ogoljenost ovog godišnjeg doba čitajući knjige kao što su „Teror“ Dena Simonsa ili pouku u klasicima kao što je „Doktro Živago“.

Neke knjige nas greju iznutra, dok nas druge teraju da zamislimo kako sneg škrguće pod našim nogama i osetimo strujanje jeze kroz naše telo dok nam zubi cvokoću, što zbog straha što zbog opisa ove nemilosrdne zavodnice.

Bilo da birate knjige koje mirišu na topli čaj i uspomene ili one gde se oseti smog i sneg sa svake stranice ovo su neke od knjiga gde se čini da je i zima ravnopravni lik. Utiče na junake, oblikuje njihova raspoloženja, usporava ili ubrzava radnju i preuzima kontrolu nad atmosferom.

„Teror“ (Den Simons)

Ako zima ima lice horora, onda je ovo jedna od njenih najstrašnijih maski. Radnja ove horor priče se odvija na Artkiku, a inspirisa je istinitim događajima. Dok pratimo posadu zarobljenu u ledu, nismo sigurni da li samo suočeni sa sopstvenim strahom, da li se um poigrava sa njima ili u zedu i snegu se krije nešto daleko opasnije. Ovo definitivno nije knjiga za one koji žele da se „malo ugreju i opuste“ uz knjigu. Zima je ovde pravi antagonista zbog koje ćete svaki naredni sneg posmatrati drugačije. Knjiga je trenutno rasprodata, ali je možete pronaći kod preprodavaca ili čitati u originalu na engleskom jeziku.

„Doktor Živago“ (Boris Pasternak) i „Rat i mir“ (Lav Tolstoj)

Ruska zima je sigurno jedna vrsta zime koju nije potrebno previše predstavljati. U ovim klasicima je prikazana u punom nemilosrdnom sjaju. Zima, surova kraljica, utiče na radnju oba romana i na živote i sudbine likova. Ona je istovremeno i pozornica za velike istorijske i lične preokrete, a čitanje ovih romana u ovo doba deluje kao najprirodnija stvar, naročito ako imate vremena tokom odmora… jer, ipak nisu u pitanju kratki romani. A kada smo kod ledene kraljice i carske Rusije i obimnijeg roman treba spomenuti i „Anu Karenjinu“.

„Devojčica sa šibicama“ (Hans Kristijan Andersen)

Zima je sve, samo ne romantična. Iako sam je pročitala u detinjstvu, ovo je priča koja je i dalje duboko urezana u moje pamćenje. Kao i Dikens u svojim romanima, Andersen je iskoristio zimu kako bi ukazao na patnju dece. Kratko, ali bolno. Zima, iako je uglavnom surova, na kraju priče dolazi po devojčicu kao san.

Dok bih uvek preporučila serijal „Gospodar prstenova“ za zimu, a naročito drugi deo trilogije tu je i knjiga Dž.R.R.Tolkina u kojoj će uživati i mlađi knjigoljupci, a to je „Pisma od Deda Mraza“. Ovo je toplina u najčistijem obliku. Zima ovde nije ozbiljna i teška već razigrana i puna čuda. Pisma pisana deci vraćaju nam svima veru u magiju praznika i podsećaju na bezbrižnost detinjstva.

„Hari Poter i Kamen mudrosti“ (Dž. K. Rouling)

Čini se da zima u svetu čarobnjaka ima poseban status. Hogvorts je opasan snegom, u vazduhu se oseti praznična atmosfera,cimet,krem pivo… i širi se toplina i osećaj pripadnosti. Ceo serijal o mladom čarobnjaku e definitivno moja preporuka za idealno zimsko čitanje. Knjige govore o prijateljstvu, hrabrosti i izborima koje ljudi prave čak i kada je najteže zbog čega su pravi topli zagrlja, za tmurno vreme.

Ova lista ne bi bila potpuna bez pominjanja jedne od knjiga (i serijala) koji su uticali na moje detinjstvo i ljubav prema čitanju, a to je „Lav, veštica i ormarić“ (K. S. Luis) koja je sada dostupna u sklopu „Kompletnih letopisa Narnije“ u izdanju Čarobne knjige. U vreme rata, deca prolaze kroz ormarić, ulaze u zemlju Narniju gde vlada večna zima. Narnija je svet u kojem sneg znači tiraniju na neki način, jer je glavni negativac veštica, koja je snežna kraljica. Serijal savršeno kombinuje elemente bajke sa ozbiljnim temema i poučna je i za mlađe i starije čitaoce. Ipak, bez da otkrivam detalje, svaka zima ima kraj.

Čini se da mnogi klasici „za decu i mlade“ čine ovu listu. Ali ona ne bi funkcionisala ni bez serijala Filipa Pulmana „Njegova mračna tkanja“. U prvom delu „Severna svetlost“ pratimo devojčicu na sever, u svetu gde duša ima oblik životinje. Ovo je takođe avantura, ali i priča o slobodi, identitetu i odrastanju. Zima pojačava osećaj opasnosti i čuda. Tamo gde je Luisov svet topao i optimističan (i ispunjen hrišćanskim motivima), Pulkmanom univerzum je hladan, netrpeljiv i pesimističan dok govori o mračnoj strani verovanja i religije (ali je to tema za neki drugi put).

UVek bih preporučila serijal „Gospodar prstenova“ za zimu (ali i za bilo koje drugo godišnje doba), a naročito drugi deo trilogije. Međutim tu je i knjiga Dž.R.R.Tolkina u kojoj će uživati i mlađi knjigoljupci, a to je „Pisma od Deda Mraza“. Ovo je toplina u najčistijem obliku. Zima ovde nije ozbiljna i teška već razigrana i puna čuda. Pisma pisana deci vraćaju nam svima veru u magiju praznika i podsećaju na bezbrižnost detinjstva.

„Medvedgrad“ (Fredrik Bakman)

Autor velikog hita „Čovek po imenu Uve“ u ovoj knjizi donosi priču o malom gradu gde je sport pitanje opstanka zajednice, ali dovodi se u pitanje sve zbog gnusnog i strašnog događaja koji pogodi malu, ušuškanu zajednicu. Ovde je zima u pozadini. O romanima razmišljate dugo nakom čitanja poslednje rečenice. Ovo je jedna od njih.

„Isijavanje“ (Stiven King)

Zima je ovde klaustrofobična. Ona je tamničar koji glavne likove drži zarobljene u hotelu opasanom snegom. Nema bekstva dok tišina pojačava strahove i tenziju. King je majstor horora, pa ni ova knjiga nije izuzetak. Čita se uz osećaj nelagode. Jer nekada jeza dolazi iznustra, a ne spolja. Ako ne želite da se ugrejete tokom ove zime, samo napred… ova knjiga je pun pogodak.

Naravno da ovaj spisak knjiga gde je zima dominanti deo priče nije finalan. Treba pomenuti i knjige kao što su: „Tajna božićna biblioteka“, „Zima“, „Zimski dnevnik“, „Male žene / Dobre supruge“, „Zov divljine“, „Božićna bajka“, „Mobi Dik“, „Sneško“, „Ubistvo u Orijent Ekspresu“…

Bez obzira na to da li volite zimu ili bi želeli da možete da je prespavate kao medved, sigurno je da je ne možemo izbeći. Za sada možemo samo čekati da prođe. Zato otvorite knjigu i dozvolite da vas zima sa ovim pričama, bar na neko vreme, prenese u neki drugi svet.

Kako se približava Nova godina… većina nas ulazi u onaj mindset „Nova godina – nova ja“. Razmišljamo o pozitivnim promenama, uvođenju zdravih navika… Ni svet knjigoljubaca nije drugačiji. Dok ostatak sveta pravi zdravih navika za 2026. godinu, knjiški moljci, zmajevi i svi drugi pripadnici ovog rasprostranjenog ekosistema imaju posebnu tradiciju, a to su čitalački izazovi.

Mnogi od nas uveliko prave spiskove knjige koje žele da pročitaju (tzv. TBR – To Be Read liste) ili razmišljaju o broju knjiga koji žele da pročitaju naredne godine dok posmatramo napredak koji smo napravili s ovogodišnjim Goodreads Challenge-om.

Šta su zapravo čitalački izazovi?

To su oni mali… ili epohalni, maltene Herkulijanski zadaci koji sami sebi postavimo ne bi li čitali raznovrsnije i više nego inače. Za nekoga, oni predstavljaju svojevrsnu zabavnu igru, podstek… dok drugi jednostavno vole evidenciju o svom dosadašnjem čitalačkom putovanju. Verovatno je najrasprostranjeniji i najpoznattiji „Goodreads Reading Challenge“ koji svake godine okuplja na milione knjigoljubaca širom sveta. Pravila su jednostavna: Sam odrediš koliko knjiga želiš da pročitaš za godinu dana. Za mnoge je ovo jednostavno i ohrabrujuće rešenje…osim ako ne vidite da ste u velikom zaostatku.

Ljudi ih sprovode na različite načine:

• Odrede broj knjiga koji žele da pročitaju.
• Prate preporuke blogova (npr. StroyGraph Reading Challenge ili The52BookClub Reading Challenge gde je već objavljen izazov za 2026. godinu i iskreno, pridružiću se. Možda mi se i dopadne.) ili zajednica (npr. Delfi kutak ima mnogo zanimljivih izazova.). Pokazalo se da je uvek dobro ako čitamo zajedno s nekim knjige… tako znamo da ćemo uvek imati sagovornika.
• Neki kombinuju mesečne, sezonske, tematske izazove (npr. Knjige sa radnjom u različitim zemljama, Knjige za leto, #spooktobertbr, Reading Bingo, Knjige određenog pisca, Book Bingo, …)
• A postoje i oni koji čitaju spontano, i na kraju prebroje samo šta su čitali… čisto da vide „gde su“. Ili jednostavno ne vode baš nikakvu evidenciju o knjigama koje čitaju. I to je sasvim u redu.

Mogućnosti su beskonačne. Idealni su ako želite ta pratite kontinuitet i obim čitanja.

Prednosti i mane čitalačkih izazova

Kao i sve drugo, i ovi izazovi mogu imati prednosti. Mogu biti podstek da čitamo više, samo treeba uvek imati u vidu doslednost, a ne brzinu čitanja. Ovo je maraton, a ne sprint na 100 metara.

Preko izazova možemo otkriti nove naslove i izaći iz zone komfora i pročitamo npr. fantstiku, umesto trilera ili nekog drugog žanra koji inače čitamo. Na taj način širimo čitalačke vidike i učimo nešto novo iako najčešće izazovi podrazumevaju beletristiku.

Čitanje može biti zabavnije na ovaj način, pogotovo ako se pridružite nekom izazovu s drugim ljudima. Kada pripadate zajednici koja ima ista interesovanja, potencijalne diskusije o knjigama su uvek dodatna motivacija.

Za neke vizuelne tipove, postoji prava radost u „čekiranju“ i prectavanju knjiga sa spiska, a naročito u grafikonima i procentima koje nude neki sajtovi ili aplikacije za praćenje pročitanih knjiga.

I sve je to lepo… Ali izazovi mogu biti… pa izazovni. Iako su u suštini dobri, nisu za svakoga, a ni svaki period života. Meni lično su nekada unosili nemir kada shvatim da su prošli dani, a da nisam pročitala ni stranicu ili kada mi izađe notifikacija da sam u zaostatku s brojem pročitanih knjiga kada odem na GR.

Svi mi volimo da čitamo, ali nekada se desi nešto zvano život. Tu su obaveze, posao, umor,… Dogodi se da zbog samozadatog cilja osećamo pritisak i da ono što inače treba da nam pričinjava radost, razbibrigu i time-out od svega, odjednom postane još jedna obaveza. U takvim trenucima čitanje ume da izgubi draž.

Da li sam jedina koja tako misli? Nadam se da nisam. Nekada vidim da neko prosto „guta“ knjige brzinom svetlosti i pomislim: „Slavice, kada spavaš? Da li ti je posao samo da čitaš?“. A ja? Ja tapkam u mestu, paničim i/ili dumskrolujem. Tada se javi ono „Šta nije u redu sa tobom? Dozovi se!“. Trebalo mi je malo vremena da svhatim da nemam problem. Čitanje nije takmičenje.

Svi imamo različite ritmove, obaveze, dobre i loše dane i to je sasvim u redu. Jedne nedelje pročitam knjigu od preko 400 strana… naredna dva meseca ne pročitam ni dva reda teksta. I to je opet u redu.

Na kraju krajeva, čitanje nema pravila. Ne postoji univerzalni čitalački izazov koji će svima odgovarati. Ne postoji “optimalan, idealan” broj knjiga koje treba pročitati u 365 dana. Ne treba da radiš nešto samo zato što si video da to neko radi na Bookstagram-uu ili Booktok-uu… ili u tvojoj omiljenoj Facebook grupi. Na to šta drugi čitaju ili kakve rutine imaju, treba gledati kao na preporuku. Čitalački izazovi su tu da nam pomognu, a ne da nam dišu za vratom i idu za nama sa zvonom i viču “Shame! Shame!“ kao ona baba u Igri prestola. Ako ti odgovaraju, super. Ako ti stvaraju stres, preskači ih.

Da ne budem licemerna… naravno da ću i sledeće godine postaviti svoj „Goodreads Challenge“ ali neće biti smak sveta ako ga ne ispunim. Napomenula sam i da sam se prijavila za The 52 Books Club Challenge. Glavni cili ciljevi su:

1. Da pročitam više knjiga koje se već nalaze u mojoj biblioteci.
2. Da ponovo pročitam neke klasike koje sam čitala pre 15-20 godina u školi.
3. Da ponovo steknem naviku da redovno čitam i da manje provodim vremena na telefonu.

U suštini… Želim da čitanje uvek bude ono zadovljstvo koje mogu sebi da priuštim na kraju dana.

„1984“ Džordža Orvela na prvi pogled je priča o zamišljenom totalitarnom društvu, ali je još od objavljivanja romana bilo jasno da je u pitanju upozorenje i ogledalo koje nam pokazuje koliko je lako manipulisati istinom, kontrolisati misao i nadzirati svačiji život.

Teško je ne povući paralele između romana (pogotovo nakon drugog čitanja) sa društvom i svetom u kojem živimo. Od načina na koji se oblikuju vesti i podstiče mržnja, do toga kako tehnologija polako preuzima našu slobodu u svakom smislu… ili se mi prosto svojevoljno (svesno ili ne) nje odričemo zarad komfora, iz straha ili neznanja.

Nedavno su po društvenim mrežama kružili transparenti sa parolom: When I said that I wanted to live in a book I didn’t mean 1984…

Čitajući „1984“ sada, nakon 15 godina, uznemirilo me je verovatno više nego pri prvom čitanju. Dok pratimo Vinstona, ne možemo da se ne zapitamo kako je Orvel mogao da sve „čari“ današnjeg društva predvidi…. Ili je prosto Vinstonova realnost svet u kome ljudi žive vekovima a da toga možda nisu ni svesni.

Međutim, ova knjige nije jedina – tu su i drugi klasici distopijske književnosti. Te knjige se međusobno dopunjuju i zajedno stvaraju mozaik. Ako želite da bolje razumete svet oko sebe i uočite obrasce kontrole i manipulacije, krenite od „1984“, a zatim pročitajte i ostale klasike distopije (ispravan redosled čitanja, naravno, ne postoji).

U Hakslijevom svetu ljudi nisu porobljeni strahom nego kroz zadovoljstvo, što može biti još opasnije. Bredberi opisuje društvo gde se knjige spaljuju, ali smo mi možda došli do toga da se one jednostavno više ne čitaju (ili barem ne one koje nas nečemu uče). Zamjatin je verovatno bio inspiracija svim ovim piscima, ako ne zbog teme onda zbog toga što je prvi među njima objavio roman ovog tipa – „Mi“, gde su ljudi brojevi, a svaki vid individualnosti je zločin. Atvudova se u „Sluškinjinoj priči“ najviše bavi pravima žena. Pored ovih gromada svetske književnosti, distopijska književnost ubraja još mnoga poznata imena pisaca popularnih romana, priča pa i stripova i grafičkih romana, kao što je slučaj, na primer, sa „V kao Vendetom“.