Saržaj

Postoji mnogo tema koje su tabu među knjigoljupcima, a uvek se pre ili kasnije, među pasioniranim čitaocima povede polemika oko toga šta je „korisno“ čitati. Nekada u tim razgovorima beletristika se okarakteriše kao nešto lepo ili zabavno, ali ne i neophodno (Znam, i ja sam bila šokirana ovim izjavama). Sa druge strane postoje ljudi koji smatraju (ne osuđujem ih) knjige iz oblasti popularne psihologije i samopomoći ozbiljnim štivom i „udžbenicima“ sa oprobanim tehnikama za bolji život. To su knjige koje ih unapređuju u bolje verzije sebe. U ovom trenutku, samo mogu da kažem: „Svaka čast“.

Odavno sam shvatila da to nije literatura za mene. Da se odmah razumemo, probala sam da čitam knjige koje potpadaju pod ovaj opštepopularan žanr. Autori ovih knjiga, lajfkoučevi i svi pobornici ovog materijala maltene nam iskaču iz frižidera sa svoja „3 savata kako da budete uspešni kao Stiv Džobs“. Neke knjige sam uzela na preporuku ljudi koji redovno čitaju popularnu psihologiju, a neke jer su se neprestano pojavljivale u recenzijama, na top-listama i bookstagramu. Svaka od njih je obećavala rešenja, jasnoću, promene… Ali mene to nije motivisalo, niti je probudilo želju da budem „savrešna, optimizovana verzija sebe“.

Zašto mislim da self-help često ne nudi rešenja? I čemu ovaj rant?

U jednom razgovoru, pre više godina, sa strastvenim pobornikom ovog štiva, nakon podužeg „predavanja“ o tome kako ne shvatam suštinu, „hejtujem“ nešto što nisam pravilno pročitala i kako propuštam priliku da „radim na sebi“, postavila sam jednostavno pitanje (ili više): „Ako te knjige zaista nude rešenja, i ako si ih sve pročitala – kako to da i dalje imaš iste probleme? I zašto stalno kupuješ nove knjige na istu temu, koje nude isto što i prethodne, ako prethodne rade posao?“ Hajde samo da kažemo da se osoba, blaže rečeno, uvredila i prekinula razgovor. (Zlobna sam, ali bilo je jače od mene. I dalje postavljam isto pitanje. Ko zna… Možda stvarno ne čitam kako treba ovu literaturu).

U moju odbranu, nikada ne bih rekla nekoma šta treba, a šta ne da čita. Svaka knjiga ima svog čitaoca… ili obrnuto. Problem je nastao u načinu na koji je taj neko pokušao da mi nametne sopstveni ukus (a to je subjektivna kategorija i generalno se trudim da poštujem pravilo da se o ukusima ne razgovara). Nisam protiv ove literature, samo ona nije „moja šolja čaja“.

Klasici su klasici s razlogom

Pre neki dan sam se setila ove rasprave, razgovarajući sa prijateljima o popularnim knjigama i žanrovima. I tada sam shvatila da ono što me oblikuje nisu knjige koje nude recepte za savršen život, već knjige koje me teraju da razmišljam, sumnjam i preispitujem određene stvari.

Verujem da će ljudi pre naučiti nešto suštinsko iz klasika – zato se, uostalom, i zovu klasici. Bilo šta od Dostojevskog, po mom mišljenju, nosi više razumevanja ljudske prirode nego bilo koja knjiga o samopomoći. Njegovi likovi greše, pate, racionalizuju, traže opravdanja i istinu, baš kao i mi. To nisu lekcije upakovane u savete, već iskustva drugih, nama sličnih ljudi, koja pamtimo.

Fikcija kao škola empatije

Fikcija nas, između ostalog, uči empatiji. U vremenu u kojem svi pričamo o „moći storytellinga“, paradoksalno je koliko malo ljudi zapravo čita priče. Čitalaca ima, ali je i činjenica da je broj knjiga koje spadaju u biografije, memore, popularnu psihologiju, popularnu nauku i sve između (tz. non-fiction) porastao jer te knjige često nude brza rešenja, sažvakano znaje, već testirane rutine… U suštini obećavaju efikasnost i kontrolu.

A priče rade nešto drugo. One te ne uče šta da misliš nego ti pokažu kako je biti neko drugi. Mnogo je knjiga za decu, mlade i odrasle koji imaju jake poruke i  naravoučenija. Iz ovih dela možemo izvući brojne citate koji zvuče kao da ih izgovara neki guru ili Ted Talk Motivational Speaker. Na primer ceo serijal Gospodar prstenova ima bezbroj sitacija koje su poučen. Likovi su kompleksni i Tolkin ih vešto koristi u priči kako bi preneo bitne poruke. Toliko citata se može izvući iz ovih knjiga.

„Nije sve što sija zlato… Niti su izgubljeni svi koji lutaju…“

I meni jedan od omiljenih:

„Mnogi koji žive zaslužuju smrt. A neki koji su umrli zaslužuju život. Možeš li im ga ti dati? Onda nemoj biti previše brz da deliš smrt u presudi.“

Te rečenice uče više o saosećanju, moći i odgovornosti nego čitava poglavlja knjiga o donošenju odluka.

Ili kada Albus kaže u trećem delu „Harija Potera“, (koji se često potcenjuje jer je „za decu“), a u stvarnosti oblikuje i odrasle čitaoce:

„Sreća se može pronaći čak i u najmračnijim vremenima, ako se samo setimo da upalimo svetlo.“

Tu su i knjigekao što je čudo „Čudo“, koje jednako pogađaja i decu i odrasle, ili „Čovek zvani Uve“, koji (je možda light literatura ali) nas uči da neko ko na prvi pogled deluje džangrizavo i neprijatno nije automatski loš čovek.

„Kada imaš izbor da budeš u pravu ili da budeš ljubazan – izaberi ljubaznost.“
To su rečenice koje ostaju. Koje se pamte. Koje žive s nama.

Knjige kao ogledalo sveta

Romani nas često uče kako da posmatramo i razumemo svet oko sebe. Uzmimo za primer Bredberijev distopijski roman „Farenhajt 451“. U tom svetu knjige se spaljuju. Danas možda ne gledamo lomače, ali živimo u svetu cenzure, površnosti i brzog zaborava.

Bredberi je to rekao zastrašujuće jasno: „Čak i ne morate paliti knjige da biste uništili kulturu. Dovoljno je da ljudi prestanu da ih čitaju.“ (možda parafraziram, ali to je suština).

Knjige su paljene kroz istoriju, ali danas se čini da živimo jednu tišu, opasniju verziju tog uništavanja – onu u kojoj ljudi sami odustaju od čitanja, dubine i složenosti. Da ne pričam o vrednosti dugih distipijskih knjiga kao što je „Vrli novi svet“ ili „1984“.

Zato su romani poput „Kradljivice knjiga“ toliko važni. One nas podsećaju da reči imaju težinu, da priče spašavaju, i da čitanje nije luksuz, već vid otpora.

Beletristika kao najiskreniji self-help i najbolji učitelj

Za razliku od self-help knjiga koje polaze od pretpostavke da se mudrost može sistematizovati i dostići ako pratimo određene korake, fikcija predstavlja svet gde nije sve crno-belo. Nekada nema key takeaway. To je u redu i možda baš zbog toga i funkcioniše. Beletristika te ne uči kako da živiš, nego ti govori kako ljudi žive, kako razmišljaju i šta osećaju. Govori ti šta ih je nateralo da načine određene korake i donesu neke odluke. A to znanje je dublje, smislenije i trajnije.

Benefiti čitanja beletristike

Da se razumemo, nije svako štivo lako. Zbog nekih knjiga ćete biti ljuti ili ćete plakati (ako ste neko ko burno reaguje zbog radnje). Ali i takve knjige imaju svoje prednosti. Pa evo i 10 razloga zašto je dobro čitati beletristiku (iako su neki benefiti već pomenuti ranije u tekstu).

10 razloga zašto je dobro čitati beletristiku

1. Razvija empatiju

Istraživanja pokazuju da čitanje književne fikcije poboljšava sposobnost razumevanja tuđih emocija i namera. Čitaoci fikcije lakše „čitaju“ ljude i njihove reakcije u stvarnom životu.

2. Uči nas da sagledamo svet iz tuđe perspektive

Fikcija omogućava da „živimo“ živote drugih ljudi i tako razvijamo perspektivu i razumevanje različitih iskustava, kultura i karaktera.

3. Jača emocionalnu inteligenciju

Ljudi koji dugoročno čitaju beletristiku često pokazuju viši nivo emocionalne inteligencije i bolje razumevanje međuljudskih odnosa.

4. Razvija kritičko razmišljanje

Književnost nas ne uči šta da mislimo, već nas tera da postavljamo pitanja, analiziramo motive i donosimo sopstvene zaključke o svetu i ljudima.

5. Poboljšava komunikacijske veštine

Čitanje fikcije jača verbalnu i neverbalnu komunikaciju jer bolje razumemo emocije, motive i reakcije drugih ljudi.

6. Smanjuje predrasude i povećava toleranciju

Priče sa raznolikim likovima i iskustvima dokazano povećavaju razumevanje i smanjuju stereotipe prema drugima.

7. Podstiče kreativnost i maštu

Beletristika aktivira imaginaciju i kreativno razmišljanje, jer čitalac mora da zamišlja svetove, likove i situacije koje ne vidi.

8. Pomaže u razumevanju složenosti života

Fikcija prikazuje moralne dileme, nesavršenosti i realne životne situacije bez jednostavnih rešenja, a to razvija dublje razumevanje sveta.

9. Može imati terapijski efekat

Čitanje romana pomaže ljudima da obrade emocije, identifikuju se sa likovima i pronađu smisao u sopstvenim iskustvima zbog čega se koristi i u biblioterapiji.

10. Pomaže ličnom razvoju (bez „recepata“)

Za razliku od priručnika, beletristika razvija ličnost kroz iskustva likova, moralne dileme i emocionalna putovanja koja ostaju sa čitaocem dugo nakon čitanja.

Za kraj

Ovo nije kritika ljudi koji čitaju self-help knjige. Niti tvrdnja da u tom žanru nema vrednih naslova. I dalje sam otvorena za čitanje određenih knjiga iz te oblasti, a jeedna novija je čak na mojoj TBR listi.

Ali stojim pri tome da su me bajke, priče i romani naučili više o životu, ljudima i meni samoj nego sve knjige koje su mi obećavale da će me „popraviti“.

Na kraju krajeva, treba čitati ono što ti prija. Jer možda ti ne treba još jedno rešenje. Možda ti samo treba dobra priča koja će te naučiti da gledaš svet malo drugačijim očima i da postoje neki ljudi, možda ne stvarni, koji su ti slični i koji ćete možda bolje razumeti od svih ljudi koje poznaješ.