Da li živimo u vremenu kada je u redu suditi knjigama po koricama? Vremena se menjaju, knjige se štampaju i objavljuju više nego ikada. Tu su broširana, tvrdoukoričena izdanja, knjige sa omotom, obojenim ivicama… specijalna i kolekcionarska izdanja. Izdavači se utrku oko toga ko će imati bolji i uspešniji bestseler, a to podrazumeva da će i korice te knjige biti lepše jer ipak živimo u vremenu kada sve mora biti instagramično.

Sadržaj

Zašto su korice knjiga uglavnom postale dosadne i liče jedne na drugu: Da li smo izgubili umetnost dizajna korica?

Ne znam za vas, ali ja sam u poslednje vreme počela da primećujem jedan čudan fenomen: gde god pogledam korice knjiga su slične, maltene iste. Slične boje, isti fontovi, ili su previše ili su nešto minimalističko, ogromna slova koja viču sa police. I svaki put pomislim: gde su lepe korice?

Da li mislim da nema više lepih korica – naravno da ima. Ali je masovna produkcija, a čini se da je i BookTok uticao na to kako korice danas izgledaju. Nekada su korice bile umetnost. Danas su često… meh. Čast izuzecima.

Korice kao prvi susret sa knjigom

Svi znamo onu čuvenu: „Ne sudi knjizi po koricama“. Ali ako smo iskreni prema sebi i drugima, svejedno to radimo. Ako mi se korica sviđa, veća je veorvatnoća da ću je kupiti, ako vidim koricu čiji mi se dizajn ne sviđa i na to dodamo da mi je verovano autor nepoznat i/ili naslov i siže ne izgledaju obećavajuće onda je verovatno neću više ni uzeti u obzir.

Korice su prvi susret čitaoca sa knjigom. Prvi pogled. Prvi utisak. Zbog njih i najčešće uzmemo knjigu sa police kako bi je detaljnije istražili i prelistali . Dobra korica treba da bude privlačna, ali i da kaže nešto o knjizi. Da nas uvuče u atmosferu, da nagovesti ton, žanr, emociju.

Uz određene žanrove, programirani smo da očekujemo i određenu estetiku. Na koricama ljubavnih romana često vidimo neke figure, boje su pastelne ili jarke i asociraju nas na određene emocije. Ako je roman smešten u neku epohu, velika je verovatnoća da će i korica odgovoriti dizajnom na period dešavanja radnje. Tu je i nezaobilazna moć odgovarajućeg fonta. Neke korice imaju samo naslov, autora i eventulano neki blurb na korici i to funkcioniše savršeno kod knjiga određenih žanrova. Dobra korica je vizualni uvod u ono šta nas čeka između stranica.

Kada su korice mala umetnička dela

Složićemo se svi da postoje edicije i izdanja koja pamtimo. A neka, naročito na engleskom su dostigla toliku popularnost i uticala na dalji dizajn korica, da se mogu smatrati i umetničkim delima s obzirom na to da ih ljudi kače kao postere i koriste kao print za mnoge odevne komada, torbe i druge predmete. Čini se da je jedno vreme svaka knjiga imala je identitet. Korice nisu bile samo marketing nego naznaka ili produžetak priče (ako izuzmemo famozne edicije kada su se knjige „kupovale na metar“ ali su ta izdanja svejedno dobra u svojoj jednostavnosti).

Kada pomislimo na neke kultne korice i vidimo ih, ne moramo ni da vidimo naslov knjige, već znamo o kojoj se radi. Takve su korice knjiga „Veliki Getbi“ ili „Paklena pomorandža“, „Sluškinjina priča“, „Nevidljivi čovek“…

Tu su naravno i brojna SF izdanja:

Ni knjige za decu nisu izuzetak:

Čini se da su korice bile smislenije. Imale su dušu, dok deluje da su danas u većoj meri odgovor na algoritam i poslednji trend u svetu izdavaštva.

Kada korice liče jedne na druge

Nisam ekspert ali čini mi se da je na izgled korica danas mnogo uticao BookTok. Ako čitate na engleskom, ovaj fenomen se još jasnije vidi. Prošetajte kroz bilo koju knjižaru u gradu koja ima knjige na engleskom i videćete da su neke korice maltene identične (ili možete otvoriti Goodreads i Amazon). Ističu se određeni trendovi i stilovi, naravno, u zavisnosti od žanra. Tu su rešenja gde preovladava tipografija, minimalizam, pasteli ili jarke boje, apstrakt, ilustracije koje izgledaju kao da ih je AI napravio ili Canva (Bez uvrede za Canvu – odlična je alatka).

Ljubavni romani

Tu je neki mladi par, jarke boje… „romantični elementi“.
Ako priča uključuje popularni trend vidimo da li priča uključuje milijardera, romasu između kolega, sportiste…

Dok korice romantasy-a često imaju trnje, bodeže, dim, pepeo, krune, naprslo staklo, lobanje… kao i sami nazivi ovih romana.

Drama ili triler

Tu su udaljene, napuštene kuće, izmaglica, siluete… Može se napraviti čitava kolekcija trilera sa naslovima čije korice isključivo imaju žene u crvenom:

Nakon uspeha „Atomskih navika“ dizajn drugih, sličnih naslova je pratio recepturu: krupna slova i neke tačkice ili crtice… Nešto šta asocira na „nauku“.

I maltene to je to. Ove prakse se s vremenom presipaju i utiču i na domaću izdavačku delatnost (za sada ne u prevelikoj meri, ali postoje naznake, pogotovo ako se uzme u obzir da se zbog popularnosti neke knjige otkupe prava na orginalnu koricu ili se uradi neka njena verzija). Kao da postoji katalog iz gde autori i izdavači biraju rešenje za naslovu stranu.

Na policama se pojavi jedna fenomenalna korica i ubrzo dobijemo minimum desetak njenih kopija.

Zašto korice izgledaju isto?

Odgovor verovatno leži u tome da se prate trendovi i iz očiglednih marketinških i prodajnih razloga. Knjiga ako se ne proda u određenom broju primeraka u prvih mesec dana i ne nađe na nekoj Top listi će verovatno pasti u zaborav zbog hiperprodukcije. Koliko novih knjiga izađe u Srbiji na dnevnom nivou, a kamoli u Evropi i ostatku sveta?

Cela izdavačka delatnost se takmiči sama sa sobom. Izdavači i autori oponašaju jedni druge. Nešto je dostiglo uspeh, evo još 10 istih takvih knjiga (Em podsećaju po priči, em po naslovnici)! Na policama se pojavi jedna fenomenalna korica i ubrzo dobijemo desetine varijacija na isto rešenje.

Dizajn mora da se uklopi jer se knjige sada porede sa drugim iz istog žanra. Tu su Top lista, ciljna grupa, sinopsis. Mnoge svetske izdavačke kuće imaju „zahteve“ koji se moraju ispuniti da bi se neka knjiga uzala u obzir za objavljivanje. Pa se i od korica očekuje da ispune određene kriterijume i „uklope se“ u provereni model.

Naravno, kako se menjaju vremena, i dizajnu korica se pristupa drugačije. Ponovo, nisam dizajner i ovo je sve više „blebetanje“ jednog prosečnog čitaoca. Ali danas knjiga mora da izgleda reprezentativno na policama, u reklami, na društvenim mrežama, sajtovima, da je blurb napisao neko poznat, da o njoj pričaju svi influenseri… Da pršti na sve strane.

U svetu gde se instira na autentičnosti vremenom dolazi do uniformisanosti. Ako se nešto prodaje, ponovi ga. Ako uspe i drugi put, ponovi to još deset puta. I dođemo do toga da sve knjige izgledaju isto ( a mnoge i zvuče) isto.

Trendovi koji su pojeli originalnost

Tipografija

Minimalizam i apstraktno

Ilustrovani „cartoon“ chick lit

„Oslikane“ i melanholične korice

Ovo su samo od nekih trendova. Tu su i korice neonskih boja, one gde je sve u kvadratima, sve crne sa kosturskim glavama i zmijama, tapete…

Na prvu znate o kom žanru je reč, a možete naslutiti i šta vas očekuje kada je sama radnja u pitanju. Kod većine korica nema više znatiženje i one draži koja bi nas podstakla da se više pozabavimo nekom knjigom. Sve češće izgleda kao da korice nemaju nimalo karaktera i osobenosti.

Ono šta me možda najviše nervira svih praksi koje su žive u svetu izdavaštva jeste kada knjiga dobije korice po uzoru na poster njene trenutno aktuelne ekranizacije.

Poznatije žrtve u nizu ove nehumane prakse su u najskorije vreme verovatno „Gospodar prstenova“, „Orkanski visovi“, „Vitez sedam kraljevstava“…,

Tu je i poslednji krik u svetu izdavaštva – knjige sa obojenim ivicama. Nisu novo nešto, ali sada su definitivno šarenije nego ranije i „morate ih imati na policama“.

Ipak… nisu sve korice izgubljene (i loše)

Da ne bude da samo gunđam (mada malo gunđam) i danas postoje fantastične korice.

Vulkan je počeo da objavljuje dela F. Dostojevskog koja podsećaju na jednu od brojnih Pingvinovih edicija. Tu je i edicija Amerikana u Laguni. A pre nekoliko godina su imali i lepu inicijativu gde su pitali ljude na društvenim mrežama da se odluče i odaberu jedno od rešenja za tada najavljeju ediciju Autsajderi.

Postoje divne edicije o kojima se takođe može pričati dugo, a i izdavači što domaći što strani čije knjige na policama odmah prepoznate upravo zbog korica.

Tu su ilustratori i dizajneri koji i dalje čitaju rukopis i pokušavaju da prenesu atmosferu i ključne motive priče. Postoje korice koje vas nateraju da zastanete. Da uzmete knjigu u ruke. Okrenete je i pregledate njene strane.

Neke minimalističke korice su genijalne. Možda je to samo odlično tipografsko rešenje. Dok neke ilustracije prenesu celu radnju jednim pogledom.

Ali problem je što su takve korice danas postale izuzetak, a ne pravilo.

Da li smo izgubili sposobnost da stvaramo lepe korice?

Ne verujem da je sve tako mračno. Već sam pomenula da ima dobrih korica i danas, što znači da ima i dobrih dizajnera. Tehnologija im nudi brojne mogućnosti i slobodu. Ali utrkivanje za pronalaženjem savršene recepture za „uspešnu“ koricu je dovelo do gubitka hrabrosti i to možda zbog samih izdavača.

Prate se trendovi. Izbegava se rizik, a bezbedne odluke su uvek donete na štetu kreativnosti.

A ipak, korice su i dalje važnije nego ikada. U eri Bookstagrama i BookToka, knjiga je i vizuelni objekat. Ljudi je fotografišu, izlažu, pokazuju. Dobra korica može da učini knjigu viralnom.

Zato me ponekad uhvati nostalgija za koricama koje su bile nakada i čudne, pomalo mračne, pa i ružne ali ne toliko repetitivne (ako izuzmeno neke „trafičarke“ i slične vikend-romane). Možda nije najveći greh kada je korica kič, nego kada je zaboravna.

A vi? Kada ste poslednji put kupili knjigu samo zato što su vas korice očarale?