Prikaz zbirke „Njujorške priče“ O. Henrija: Američki san i životi običnih ljudi

Budući da mi je jedan od glavnih ciljeva ove godine da čitam promišljenije i kvalitetnije, ali i da se vratim nekadašnjoj rutini, ova zbirka priča predstavljala je dragocen predah između dva obimnija romana.

Mala knjiga i velika vrednost

Zbirka „Njujorkše priče“ je zaista kratka. Sa posvetom ima manje od 120 stranica pa se zaista za nju može reći da je jedna od onih knjiga koje se mogu pročitati „u jjednom sedenju“ ili za jedan dan. Priče imaju često i manje od 10 strana, a ipak je autor uspeo da sve dočara i kaže u malo rečenica. Svaka od tih priča načini pun krug na kraju.

Dok Čiver ima „nedovršene“ krajeve, ovde kao da čujete orkestar kako dodatno poentira završetak ili ono Looney Tones „Tha‘s All Folkes“. Iako su priče mahom šaljive i pozitivne, ne znači da nemaju vrednost i pouke.  

O. Henri bio je književni pseudonim Vilijema Sidnija Portera. Ono šta spaja sve njegove priče jesu iznenađujući obrti i rasplet, a ljudi O. Henrija smatraju majstorem „obrta“. Stvari dolaze na svoje mesto i sve kockice se slože bez obzira na to što nekada niste sigurni u kom pravcu vas vode njegovi Njujorčani.

O obrtima i malim ljudima

Glavni likovi u pričama su obični ljudi spremni na velike iskorake ne bi li postigli svoj „američki san“ i promenili sudbinu. Iako nije naznačeno, može se zaključiti zbog perioda kada su priče napisane, i činjenice da likovi uglavnom imaju irska i anglikanska imena da su u pitanju mahom imigranti ili deca ljudi koji su došli u Ameriku u potrazi za boljim sutra. Možda susiromašni u finasijskom smislu (provlači se u više navrata kako su im male plate ili koliko im je potrebno da uštete nekoliko dolara, prodaju vredne stvari…), nisu siromašni u duhu.

Opisa nema mnogo, ali kroz malo reči autor uspeva da stvori živopisnu sliku junaka kao i Njujorka s početka XX veka.

Za kraj

Imajući u vidu koliko su priče kratke, analizirajući svaku bi značilo otkrivajući fabulu u velikom delu. Svaka od njih je dopadljiva, radnja je uglavnom duhovita, nekada i apsurdna. Njegovi junaci slepo prate ono šta je „zapisano u njihovom dlanu“ ili prodaju ono najdragocenije zarad poklona za voljenu osobu… Čitajući O. Henrijeve priče, kao da gledamo epizode iz života sanjara.

Čitanje ove zbirke je definitivno probudilo želju u meni da pročitam još neke od njegovih priča. Preporučila bih je svima. Hteli ili ne, izmamiće vam osmeh na licu.