Sadržaj:

Kada serijal konačno dođe na red

Postoje knjige koje kupimo čim se pojave, pune obećanja i očekivanja, ali im se, iz ko zna kog razloga uvek iznova odlaže trenutak čitanja. Tako je bilo i sa romanom „Kletva Kainova“ autora Aleksandar Tešić. Kupila sam ga još po izlasku prvog dela, a sada, kako je nedavno izašao i četvrti deo, pomislila sam kako je vreme da i ja dam ovoj knjizi šansu.

Tešić se među domaćom publikom najviše proslavio epskim serijalom „Kosingas“, ali za sve koji vole priče o vampirima, vukodlacima, starim verovanjima „Kletva Kainova“ je serijal u kojem ćete bez sumnje uživati.

Ovo nije samo priča o vampirima. Ovo je roman o veri, krivici, istoriji i sudbin ispričan kroz mračnu i fascinantnu viziju XVIII veka.

Istorijska pozadina romana

Radnja romana je smeštena u prvu polovinu XVIII veka kada Hbzurška monarhije, zbog epidemije kuge koje je navirala sa teritorije Osmanlijskog carstva, podiže sanitarne kordone od 1900 kilometara dužinom granice, tačnije Vojne krajine, ne bi li sprečila naviranje ove pošasti u svoju zemlju. Ovaj sistem odbrane od epideje istočnom i južnom granicom carstva predstavlja najduži, stalni kopneni kordon u evropskoj istoriji.

Međutim, iz pravca neprijateljskog Osmanlijskog carstva, stiže i nešto gore od kuge. Epidemija vampirizma potresla je južne granice monarhije i prodirala u njenu unutrašnjost. O svim dešavanjima se direktno obaveštavao Dvorski ratni savet u Beču i Sanitarna komisija.

Autor, kao i u ranijim knjigama, vešto spaja istorijske podatke, sa mitologijom i verovanjima, a sam naziv knjige kazuje i na bitne biblijske motive Vešto kombinuje stvarne istorijske događaje i poznate spise (na primer, vest o srpskim vampirima se zaista pojavila u Bečkim novinama), ličnosti i nama poznata mesta. Tu su princ Eugoen Savojski, car Karlo VI i princeza Eleonora Švarcenberg.

Među istaknutim likovima su arnaut Pavle, Kragobaz, Martin Glazer (koji piše ocu kao epidemiolog pisma i izveštaje), hadnak Vukman Goršić, Miloš iz Kovina, hajduk Jovica, fon Kotvic, Frombald…

Pominju se nama poznata mesta što takođe čini priču realnijom i autentičnijom kao što su: Medveđa, Kragujevac, Kisiljevo, Paraćin, Beograd, Prag…

A za sve ljubitelje istorije, verujem da će ih ovo naterati da se informišu i čitaju više o ovim likovima. Dobra stvar je što i sam pisac na kraju navodi bibliografske podakte koje je koristio pri pisanju uz napomenu da je koristio i maštu.

Forma romana

Roman je pisam i najviše po formi podseća na verovatno najpoznatiju knjigu o vampirima na svetu, a to je naravno Stokerova „Drakula“. Sastoji se od izveštaja, pisama i dnevnika nekoliko likova. Stiče se utisak direktnog uviđaja, gde se naratori postavljaju kao osobe koje su svedočile svim događajima što kao posmatrači što kao učesnici. Dok čitamo imamo utisak da je njihovo pismo stiglo direktno do nas. Prvi zapisi u knjizi potiču iz 1924. i 1925. godine, a poslednji je napisan 26. januara 1732. godine.

Imamo četiri velike celine u knjizi:

• Arnaut Pavle
• Petar Blagojević (dva poznata slučaja vampira u Srba)
• Mortus Morder (Mrtvi ujedaju)
• Miracula Mortuorum (Čuda mrtvih).

Sudbina arnauta Pavla i zaplet

Na početku imamo Pavla koga more stari gresi i griža savesti, a trenuta dešavanja i dela ga primoraju da beži od vukodlaka koji mu ne daje mira. Pavle ne zna kako da ga se otarasi i u svom bežanju piše svom ocu. U pismima, koje upućuje ocu, saznajemo i šta ga je nateralo da se odagna u daleke zemlje i da se bori u tuđim ratovima. Na svom putu, već iznemogao i maltene spreman da se prepusti sudbini i dopusti čudovištu da ga ubije susreće hodočasnika.

Hodočasnik

Glas mu je opisan u tim trenucima kao mio i topao. Deluje kao da hramlje, i povijen je. Čini se nepretećim ljudima koje susretne na svom putu da okaja grehe koji se ne mogu okajati. Prikriva lice i beži od svetlosti baklje. Kroz njegov susret sa arnautom i njegovu priču o neokajanom grehu, saznajemo nešto i o njegovom poreklu. Bog ga je kaznio jer je ubio svog brata, a toliko je davno bilo da se ni ne seća tačnog razloga za ovo zlodelo.

Kroz svoju priču, nudi arnautu rešenje za njegov problem sa bićem koje ga progodni, a naivni i na ivici živaca Pavle kasno uviđa da je napravio još veću grešku time što je verovao neznancu. Nama je, kao čitaocima, već jasno o kome je reč.

Kain kao otac vampira

Kain, je ovde prvi put prikazan kao hodočasnik, a tako ga oslovljavaju i kroz knjigu. On vešto prikriva od smrtnika svoj pravi identitet do poslednjeg trenutka. Nudi im “zaštitu” od vampira u svom varljivom i nenametljivom obliku.

On je rodonačelnih vampirskog soja. Po judejskoj mitologiji i Talmudu, Lilit (prva Adamova žena i prvi demon) ga je pronašla proteranog u Naidoskoj pustinji i nahranila svojom krvlju.

U nekom trenutku se provlači i priča o njegoj sestri i ženi Seli. Nisam siugrna odakle ovo ime autoru i da li je namerno iskorišćeno, a to koliko je bitna za priču vreme će pokazati. (Ono šta se u nekim apokrifnim spisima pominje jeste da se zvala Awan ili Avan (Jubilees 4:9). Za ime Sela sam pronašla podatak da u hebrejskom znači „stena ili kamen“. U knjizi se pominju i anđeli, Enoh… tu su i ispisi na početku svake celine iz „vampriske“ verzije Biblije.

Ovde se najviše otkriva zaplet. Imamo rekonstrukciju slučaja arnauta Pavla i Petra Blagojevića, u prvoj polovini knjige, koji pružaju uvid u širu sliku o vamprizmu (koje se u knjizi naziva još i Vampyrus Servientis (srpski vampirizam) i Magia Posthuma, a u jednom trenutku se koristi i reč „upir“ stari srpski izraz za ova bića). O oba slučaja vampirizma i danas postoje brojni spisi. Odatle autor vešto plete priču o tome kako Kain želi da preplavi celu Evropu vampirima koristeći se podmuklim trikovima.

Mitologija, verovanja i istorijske činjenice

Brojni elementi doprinose tome da se stiče utisak o autentičnim zapisima. Jedna od alatki kojima se autor korsti jesu arhaičnih izrazi (koje koristi mahom u delu gde su glavni akteri Srbi). Druga je verovano provlačenje običaja i sujeverja ljudi sa naših prostora. Tu su i veštice (i njihova prokletstva), more, podmetnuta deca, raskrnice koje ne treba prelaziti u „gluvo doba“ noći, simboli i značaj oraha, gloga, belog luka i drugih biljaka, pa i opisi određenih običaja kao što je slučaj sa lapotom. Austrougarima je, sa druge strane, fasninatno koliko se pridodaje značaj sujeverju kod Srba iako su pravoslavni hrišćani.

Ono šta ubrzo uočavamo jeste da se, prema našim verovanjima, povampiruju po smrti samo grešni ljudi i duša koje ne ogu pronaći mir. Ovo se obično dešava u prvih 40 dana nakon smrti. One su podložne demonskim silama i zbog toga se preobrate. Knjiga ukazuje na to da su pogrebni običaju usmereni ka tome da se neko ne povampiri.

Ovde se prikazuje i druga verovanja i značaj određenih brojeva: 40 dana kao period da se neko povampiri ili da mu duša pređe u onostrani svet, određeni datumi (koje proslavaljmo kao crkvene praznike, ali su u vreme pagana predstavljali nešto drugo), neko će se „sedam puta“ pokajati i zažaliti šta je uradio…

Naš narod je stalno na tromeđi između paganskih običaja i verovanja, hrišćanstva i muslimanske vreme. Kroz izveštaje, mnogo saznajemo i o životu u srpskim mestima.

Likovi čine priču

Ubrzo se upoznajemo i sa drugim likovima u priči. Tu se istulu Miloš iz Kovina i hadnak Vukman Goriš koji su poznati u narodu kao lovci na vampire (srpska verzija Van Helsinga).

Miloš iz Kovina

Miloš je neko ko je ceo svoj život posvetio borbi protiv loših sila, a ponajviše vampira zbog okolnosti u kojima je rođen. Ide u pratnji vuka i gavrana, svojih vernih prijatelja. I nije slučajno što su mu ove dve životinje saborci jer imaju veliki značaj u slovenskom verovanju. On poznaje sve običaje i ima urođenu sposobnost da „nanjuši“ zlo koje se primiče. Hrabar je, ali i misteriozan. Najprisniji odnos ima sa Vukmanom Goršićem, mada iz knjige vidimo kako je izolovan i vodi usamljenički život što zbog svog porekla što zbog svoje profesije.

Vukman Goršič

Goršću se u startu pojavljuje kao osoba od poverenja i uticaja u običnom narodu. On je trezven, hrabar, školovan (nakon Pavla, on nastavlja da piše u njegovim pismima o svemu šta se dešava). Ali isto tako veoma je čovečan, pun sumnji i slabosti s kojima se rve kroz knjigu dok nosi svu teret i odgovornost koju drugi prebacuju na njegova leđa. Jedna od najtužnijih i ranjivijih stvari koju je zapisao u svojim razmiljanjima jeste: „Neizmerno je teška praznina moje duše“. Ono šta je doprinelo da mi priraste za srce ovaj junak jeste njegova žena Anđa.

Anđa

Čini se da je jedini ženski lik koji je prikaz dobre, čestite žene u čitavoj knjizi… I ne, ne mislim to u smislu „tradicionalne i poslušne“ žene. Ne, ona je neko ko je izvor ljubavi i brige i možda najveći „čovek“ u celoj knjizi.

Na naznake problema i nevolje meštana, ona ne skreće pogled i ne beži od njih kao đavo od krsta več pritiče u pomoć. Tu je za druge, pa makar to značilo biti im društvo i pružiti utehu u trenucima kada je na njih ceo svet zaboravio.

Iz odnosa i razgovora Vukamana i Anđe, vidi se da je i mudra i pametna žena. Vukaman je upućuje (izostavlajući gnusne detalje) u sve šta se dešava. Ona je je njegov oslonac, osoba od poveranja a nekada i glas razuma. Kao kompas ga usmerava ako ima sumnje u ono šta dalje treba da uradi. Kada hadnak želi da je pošalje u drugo mesto zbog sve veće pretnje od hodočasnika, ona ostaje uz njega svesna rizika. Ona ga ispraća i dočekuje. I sam Vukman misli da ga njena marama štiti kao amajlija na njegovim opasnim putovanjima. Pitam se da li joj je pisac namerno nadenui ime Anđa ili ne?

Hajduk Jovan i Frombald

Hajduk Jovan, se prikazuje kao neki junak iz naših pesama. Otelovanje je hajduka, ne toliko fizičkim opisom (mada je i u svojoj starosti impozantna pojava) koliko delima i rečima. On pomaže bez pogovora Vukmanu. Ima mudrost, iskustvo a pre svega dobar je čovek.

Frombald je neko ko na početku ne veruje u natprirodno, a kroz knjigu vidimo da je i on napaćen čovek koga takođe, kao i druge likove, tište događaji iz prošlosti. Shvata i apsurd slepe požrtvovanosti caru i da postoji nešto mnogo vrednije od službe u životu. Njega hodočasnik brzo pikira, a čovek brzo postaje i marioneta u igri između živih i neživih.

Princeza Eleonora

Najistaknutiji lik sa ove strane saniteta je definitivno princeza Eleonora za koju se takođe smatralo da je bila vampirica. Upoznajemo u zamku, gde živi sa mužem i decom (da, ima decu i kako ona kaže prvi put je dobila sina). Vidimo je iz perspektive fon Kotvica koje je opčinjen vampiricom uprkos tome što on, kao i pojedinci na dvoru, zna šta je.

Opisana je kao velika lepotica i to svoje oružje koristi više puta kroz knjigu. Kroz njenog lika vidimo i druge moći koje se pripisuju vampirima. Ne krije od Kotvica svoje ambicije i želju da se sa porodicom preseli u Beč, gde je epicentar političkih dešavanja u carstvu. Može se reći da je kao inspiracija za njen lik poslužila malo i Karmila (vampirica koja se pominje u istoimenom romanu). Nje se naravno svi plaše, ali je istovremeno „nužno zlo“ u borbi carstva protiv vampirizma. Sa jedne strane je Hodočasnik koji širi vampirizam sa turske strane, a sa druge strane evropska princeza koja pomaže caru u borbi protiv epidemije.

Atmosfera romana

Za atmosferu se može reći da je sablasna. Ne bih rekla da je knjiga horor, mada ima takvih scena. Pre bi ovo bio gotički roman i roman sa elementima fantastike. Tu su raskrsnice, groblja, veštice, priviđanja, bića koja se pretvaraju u ogromne ptice, prokletstva… Opisi i to što sve vreme imamo svedočanstva u prvom licu doprinose nemiru koji se oseti tokom čitanja.

Mala zamerka i opažanje

Roman mi se dopao, ali je bilo trenutaka kada sam osetila da nešpto fali. Čitajući, očigledno je koliko je Tešić potkrepljen dobrim istraživačkim radom i znanjem koje je primenio tokom pisanja.

Ipak, čini se da likovi i nemaju toliko istančane glasove tj. stilove pisanja. Čitajući određena poglavlja, ako se izuzme vreme i mesto dešvanja, bilo bi teško proceniti ko je autor zapisa. Može biti arnaut, Vukman, Fromlad ili Kotvic. Iako se u delu gde su akteri Srbi najviše koriste naši arhaizmi kao i imena, narativni stil je maltene isti kod svih likova. Naznačeno je da je Goršić pismen, kao i arnaut, ali kada Goršić nastavi da piše u arnautovim pismima, maltene se ne vidi razlika. Sa druge strane ne vidi se ni prevelika stilska razlika u pismima Frombalda i Kotvica u odnosu na njegova, a ipak se zaključuje da su ovo ljudi koji su imali obrazovanje kroz ceo život.

Tempo

Radnja ima promena u tempu i bilo je poglavlja koja su možda suvišna, ali su sa druge strane pomogla i razumevanju cele priče. Da li je bilo iznebađenja u ovoj knjizi za mene? Pa i ne baš, kao što nam je na početku jasno da je stranac Kain lično, tako su i druga otkrića u knjizi bila unapred najavljenja i logična kao ishod priče. Ne znam da li je autoru bila to i namera – da mi shvatimo nešto i pre samih svedoka.

Kraj, ili rasplet, je delovao zbrzano nakon poglavlja gde se malo toga dešava – kao u filmu gde se sve reši u 10 minuta pred sam kraj, s tim što se jasno vidi da je ovo uvod u nastavak priče. Verujem da zbog toga i neka pitanja i dalje nemaju svoj odgovor.

Da li su ove zamerke dovele do toga da ne želim da čitam i nastavke? Ne, definitivno ću uzeti i ostale delove da pročitam. Čak sam kupila i četvrti deo koji je nedavno objavljen.

Zaključak

„Kletva Kainova“ predstavlja izuzetno zanimljiv spoj istorije, folklora i gotičke fantastike. Aleksandar Tešić uspeva da oživi jedan zaboravljeni svet i poveže stvarne istorijske događaje sa našim mitovima i verovanjima o vampirima.

Ovaj serijal bih preporučila svima koji vole mračnu fantastiku, slovensku mitologiju i istorijske romane. Ako postoje oni koji još uvek nisu pročitali ovaj roman. Možda sam ga dugo odlagala, ali znam da ću uživati i u nastavcima.