Intimni zapisi o slobodi, dostojanstvu i sudbini žena u Japanu s početka XX veka

Roman „Dnevnik jedne kurtizane“ japanske autorke Kijoko Murate donosi neobičnu i potresnu priču o životu žena u četvrtima crvenih lampiona na početku XX veka u Japanu.
Kada sam pročitala da je naslov u pripremi na sajtu Lagune, prvobitno sam pomislila da je u pitanju prevod zapisa dvorskih dama koji sam svojevremeno videla i na Amazon-u (The Pillow Book of Sei Shonagon (Diary of a Courtesan in Tenth Century Japan)). Ispostavilo se da je upitanju roman, i savremeno delo prvi put objavljeno 2013. godine, ali ono šta me je privuklo jeste da je delo inspirisano istinitim događajima.

Radnja romana je smeštena u prvu deceniju XX veka i zasniva se na istorijskom štrajku japanskih kurtizana koji je poznat i kao Šinonomin štrajk. Iako roman nije obiman (ima oko 210 strana i samo 13 poglavlja) njegova snaga leži u jednostavnom, preciznom pripovedanju i u emotivnoj bliskosti koju čitalac ostvaruje sa glavnom junakinjom.

Devojčica u svetu odraslih

U središtu priče nalazi se Aoi Ići, petnaestogodišnja devojka koju je osiromašena porodica prodala u ekskluzivnu javnu kuću u japanskom gradu Kumamotu. Ona dolazi sa malog ribarskog ostrva i sve što vidi u novom okruženju za nju je strano, veliko i gotovo nestvarno. Njene prve misli i zapažanja često imaju dečju naivnost, ali upravo ta neposrednost daje romanu posebnu emotivnu snagu.

Po dolasku u četvrt crvenih lampiona dobija novo ime – Kođika. Promena imena deo je tradicije: devojke često dobijaju imena inspirisana cvećem ili biljkama, ona koja zvuče senzualno i privlačno. Ta imena nisu trajna i rotiraju se, prelaze sa jedne devojke na drugu, što dodatno naglašava surovu logiku sistema u kojem identitet postaje zamenjiv. Kako roman kaže: „Za razliku od posteljine i jastuka, imena se nisu trošila niti cepala.“

Ići postaje učenica Šinonome, oiran, koja je najviše rangirane kurtizana u kući. Pod njenim okriljem uči veštine potrebne za život kurtizane.

Svet discipline, umetnosti i surovih pravila

Murata kroz roman pažljivo prikazuje organizaciju četvrti crvenih lampiona. Bordeli su deo strogo kontrolisanog sistema. Postoji čak i Udruženje bordela, a tu su i redovni zdravstveni pregledi, pravila o higijeni, svakodnevna kupanja i obavezno održavanje tela i izgleda jer moraju biti zdrave kako bi radile i otplaćivale dugove.

Devojke ne uče samo veštine zavođenja u bordelu. Pohađaju i časove pismenosti koje vodi Tecuko, ćerka bivšeg samuraja koju je porodica, uprkos plemenitom poreklu, takođe prodala u prostituciju.

Tecuko ih uči čitanju, pisanju, ali i osnovama računanja kako bi barem donekle razumele sopstvene finansije i dugove. Na kraju svakog časa traži od učenica da napišu dnevnički zapis. Upravo ti kratki tekstovi čine poseban sloj romana. Tu su i drugi predmeti koji mogu pomoći kurtizanama da se istaknu u odnosu na konkurenciju.

Kratki zapisi koji mnogo govore

Ićini dnevnički zapisi su kratki, jednostavni i ponekad detinjasto formulisani jer na kraju krajeva ona i jeste dete. Ipak, u toj jednostavnosti krije se duboka emotivna istina. Njeni zapisi otkrivaju strahove, nade i zbunjenost devojčice koja pokušava da razume svet u koji je bačena.

Ići često posmatra ljude oko sebe kroz poetske slike. Tamagiku joj deluje „kao ljiljan“ dok Šinonome ima kožu „poput belog hibiskusa“. Prijatelje pronalazi u mravima kojima poverava svoje tajne…

Takvi trenuci pokazuju kako autorka vešto spaja realističan prikaz društva sa blagom, gotovo lirskom atmosferom.

Sudbine koje dele istu nesreću

Jedna od najupečatljivijih rečenica u romanu glasi: „Sve su drugačije izgledale, ali su delile istu nesreću.“ Devojke koje Ići upoznaje imaju razlIćite priče, ali sličnu sudbinu. Neke se nadaju da će ih bogati klijent otkupiti i oženiti. Druge sanjaju povratak porodici, iako su ih upravo te porodice često prodale kako bi otplatile dugove.

U tadašnjem japanskom društvu dete je smatrano vlasništvom roditelja. To je značilo da su roditelji mogli prodati svoju decu kako bi vratili dugove ili rešili finansijske probleme. Još strašnije, porodice su ponekad dolazile u bordel da se dodatno zaduže, čime su produžavale ropstvo svojih ćerki ili bi ih preprodale u drugi bordel. Sve devojke su, pored glavnice duga, morale da plaćaju i garderobu, obroke, ogrev, uljane lampe, lekare, šminku, duvan… a to je samo doprinosilo produžetku njihogov robovanja.

Zakon koji postoji samo na papiru

Murata u romanu dotiče i jednu važnu istorijsku činjenicu. Akt o oslobođenju seksualnih radnika iz 1872. godine formalno je trebalo da ženama omogući slobodu, ali u praksi nije promenio gotovo ništa.

Bordeli su i dalje funkcionisali, a vlasti i policija često su od njih imale finansijsku korist. Ljudi su taj zakon cinično nazivali Akt o oslobođenju stoke. O tim pitanjima najviše govori Tecuko, čija obrazovanost i kritičko razmišljanje unose u roman snažnu društvenu dimenziju.

Tiha pobuna i snaga solidarnosti

Iako veći deo romana prikazuje svakodnevicu devojaka, poslednjih pedesetak stranica donosi dramatičan preokret. Žene iz Ićine kuće odlučuju da iskoriste svoje zakonsko pravo i napuste bordel.

Ova odluka nije prikazana kao melodramatična revolucija. Naprotiv, autorka vrlo suptilno pokazuje kako se nezadovoljstvo i svest o nepravdi polako razvijaju kroz svakodnevne razgovore, iskustva i razmišljanja. Jedna devojka demonstrativno objavi da stupa u štrajk zbog loših uslova za rad. Nakon toga joj se pridružuje svakim danom sve više i više radnica u bordelu. Među prvima koje su stupile u štrajk bila je i Ići. U tom smislu roman postaje priča o političkoj akciji običnih ljudi.

Feministički roman bez ideološke buke

„Dnevnik jedne kurtizane“ može se čitati i kao feministički roman. Međutim, Murata ne koristi savremene ideološke parole niti otvorenu polemiku. Umesto toga, ona prikazuje žene koje jednostavno žele ono najosnovnije – slobodu da same odlučuju o svom životu.

U romanu nema mržnje prema muškarcima niti jednostavnih podela na dobre i loše likove. Postoji samo duboko razumevanje za sudbinu žena koje pokušavaju da pronađu dostojanstvo u svetu koji im ga ne priznaje.

Roman koji osvaja jednostavnošću

„Dnevnik jedne kurtizane“ nije roman velike i složene fabule. Naprotiv, njegova snaga leži u jednostavnosti. Autorka ne koristi dramatične zaplete niti preterane opise. Dijalozi nisu dugi. Umesto toga, pažnju usmerava na svakodnevni život junakinja, na njihove misli, prijateljstva i male trenutke radosti. Uprkos surovim okolnostima, Ićin živahan duh i prijateljstva među ženama donose svetlost u priču koja je verovatno bila daleko mračnija od svega napisanog u romanu.

Zaključak

„Dnevnik jedne kurtizane“ je istovremeno istorijski roman, intimna priča o odrastanju i snažan društveni komentar. Kroz glas mlade Ići čitalac dobija uvid u svet koji je istovremeno fascinantan i potresan. To je roman koji podseća da čak i u najtežim okolnostima ljudi zadržavaju dostojanstvo, humor i sposobnost da sanjaju o slobodi. I upravo zato ova knjiga ostavlja snažan utisak. Ne zbog velikih zapleta, već zbog duboko ljudske priče koju nosi.