Postoje knjige koje čitamo jer smo dobili za njih preporuku, one koje kupujemo zbog autora, nagrade kojom je ovenčana ili korica… A postoje i one koje nas osvoje već u prvoj rečenici.

Uvodne rečenice u knjigama nekada imaju gotovo magijsku moć. One su prvi kontakt čitaoca sa tekstom u presudnom trenutku u kojem on odlučuje da li će knjigu zatvoriti ili nastaviti da je čita do kasno u noć. Nije slučajno što mnogi pisci provode sate i dane kako bi napisali savršen uvod.

Zašto su bitne?

„First sentences are doors to worlds“, napisala je Ursula Le Guin u eseju The Fisherwoman’s Daughter. U prevodu, one su vrata ka čitavim svetovima. U rukama velikih pisaca, prva rečenica baca čini, puca kao startni pištolj i nagoveštava ton, atmosferu, pa čak i sudbinu priče koja sledi.

Svima nam se desilo, barem jednom u životu, da uzmemo neku knjigu bez velikih očekivanja, ali nas je ona zarobila već nakon pročitane prve rečenice. Za taj trenutak možemo sa sigurnošću reći da je „ljubav na prvo čitanje“. Kao i u životu, susret je kratak ali intenzivan. Nešto u toj rečenici pokreće radoznalost i tera nas da nastavimo dalje ne bi li videli gde će pisac odvesti i nas i junake priče.

Jasnoća i radoznalost – Sastojci za odličan uvod u priču

Svako ko je promislio o prvim rečenicama u pričama koje je pročitao i izdvojio one koje su mu se dopale, može da kaže za većinu da poseduju jasnoću ili da bude radoznalost. Ovo je verovatno i neko nepisano pravilo (ili možda postoji kao pravilo u priručnicima za pisanje): Ako prva rečenica probudi radoznalost, čitalac će nastaviti da je čita.

Tipičan primer jasne, ali i kratke uvodne rečenice možemo naći u „Strancu“ Alberta Kamia gde piše „Majka mi je danas umrla.“ Bez ukrasa, precizna i krajnje jednostavna. Znamo šta se dogodilo, ali još uvek ne znamo kako će ova vest, koju je junak dobio putem telegrama, uticati na njega.

Jasna rečenica je tu da nagovesti, a radoznalost da u čitaocu stvori pitanje na koje želi odgovor. I verovatno u tom balansu i leži snaga velikih početaka u književnosti. Ako prva rečenica otkrije previše, napetost se gubi. A ako kaže premalo, čitalac se izgubi. Najbolje uvodne rečenice nam pružaju tek toliko informacija da se uhvatimo za priču, ali ostavljaju dovoljno praznina koje nas podstiču da ih popunimo tako što ćemo pročitati priču do kraja.

Primeri uvodnih rečenica

Prvi primer koji mi pada na pamet, a koji je postigao buđenje radoznalisti u mom iskustvu jeste Saramagova „Smrt i njeni hirovi“ sa rečenicom: „Sledećeg dana niko nije umro.” Pomislite možda u nečijoj porodici, ili na ratištu… A onda kroz nekoliko narednih redova teksta uvučeni ste u satiru gde niko, ali baš niko u društvu odjednom ne umire.

Na sličan način na čitaoca deluje i uvodna rečenica klasika „Sto godina samoće“ gde Markez započinje priču sa:

„Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led.“ Vreme i smrt su ovde dve sile koje instinkitno pokreću pažnju čitalaca.

Kada pomislim na knjige i priče koje su podstakle radoznalost, na pamet mi padne i „Paradise“ poznate nobelovke Toni Morison gde roman započinje sa „They shoot the white girl first…“ („Prvo su upucali belu devojku…“. Postavlja se u startu pitanje ko su „oni“? Zašto je bitno da li je devojka bela ili ne? I već smo uvučeni u vrtlog koji spisateljica maestralno pravi od svoje priče.

Smrt i vreme kao magnet za čitaoca

Zanimljivo je koliko često kultne uvodne rečenice prizivaju smrt, konačnost života i protok vremena. U gorenavednenom „Strancu“ najpre sanajemo za smrt majke. Zatim uvodna rečenica „Sto godina samoće“, ukazuje na to da će se lik naći pred vodom za streljanje. Takođe, iz prve rečenice romana Toni Morison možemo pretpostaviti da je ishod pucnjave verovatno smrt.

Dona Tart, u kultnom romanu „Tajna istorija“, koji je za mnoge postao must-read zahvaljujući TikTok-u i fanovima Dark akademia podžanra, piše: „Sneg u planinama se topio, a Bani je bio mrtav nekoliko nedelja pre nego što smo shvatili težinu svoje situacije.“ Saznajemo da je neko mrtav i to već neko vreme. Ali još uvek ne znamo zašto je mrtav i da li je to bio nesrećan slučaj ili zločin. I ako je zločin u pitanju, ko je odgovoran? Upravo ta jaz između poznato i nepoznatog nas tera da okrećemo stranice i gutamo tekst.

Smrt podiže ulog u priči i stvara osećaj misterije. Vreme daje osećaj kretanja, prolaznosti pa čak i predodređene sudbine u nekim pričama. Ono najčešće stvara kontekst. U knjizi „Prisutnost“, sa druge strane imamo jednostavnu rečenicu koja samo glasi: „Bila je nedelja“. Možemo po tome već naslutitii kakva je atmosfera, da li su gužve na ulicama i slično. Ali kada se ta dva elementa spoje – smrt i vreme, nastaje snažan narativni magnet.

Dijalog, humor i naslućivanje

Naravno postoje i drugi načini da se priča započne. Nekada je i ironija, ka što je slučaj sa roman Džej Ostin „Gordost i predasuda“ odličan recept za nagoveštaj o tome šta možemo očekivati od priče.

„Opšte je poznata istina da je bogatom neoženjenom čoveku žena neophodna.“

Rečenica zvuči kao poslovica, ali u njoj titra određeni nivo ironije koji obećava društvenu igru i emotivni zaplet.

Melvil priču o Ahabu i velikom belom kitu započinje sa „Zovite me Ismail“, dok se Dejvid Koperfild predstavlja čitaocima s naizgled filozofskim pitanjem:

„Hoću li se ja ispostaviti kao glavni junak svog života, ili će to zvanje pripasti nekom drugom – to će već pokazati ove stranice. “

Ovi primeri nas podstiču da čitamo dalje. Ko je Išmail i zašto je bitno što nam on priča priču? Da li je Dejvid Koperfild zaista bio na kraju junak svoje priče ili samo NPC (non-player character)? I da li je zaista svakom muškarcu koji ima para potrebna žena ili je nešto šta se od njega očekuje?

„Bio je vedar, hladan aprilski dan i otkucavao je trinaesti sat. “ Kada pročitamo rečenicu s kojom Orvel započinje „1984“ pomislimo kako sve izgleda normalno. I ovde imamo elemente vremena. Ali podsvesno, sujeverje prosečnog čitaoca mu govori da „trinaesti sat“ sigurno ne sluti na nešto dobro iako većina ljudi mesec april vezuje sa lepim vremenom i umerenom klimom.

Ljubav na prvo čitanje

Uvodne rečenice u knjigama nisu samo tehnički početak. One su obećanje. Ako su precizne, ali ne suvoparne i ako su tajanstvene, ali ne i nejasne – nastaje magija.

Svet je pun knjiga koje nikada nećemo pročitati. Kao i ljudi koje nikada nećemo upoznati. Potrebno je nešto posebno da bi tekst prešao put od stranca do intimnog saputnika. Dobra prva rečenica upravo je uprvao ključ da se veza uspostavi.

Neke uvodne rečenice su toliko popularne, da ih citaraju ili prepoznaju čak i ljudi koji te romane nisu ni pročitali.

Ako kažete: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“ ili „Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.“ – znamo da su u pitanju „Ana Karenjina“ i „Proces“.

Znamo da je u pitanju početak Tolkinovog romana kada čujemo: „U rupi u zemlji živeo je hobit“ .

Ni naši klasici nisu izuzetak. Većina ljudi će prepoznati citate velikih priča.

„Zima je, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid.“ (Ivo Andrić „Prokleta avlija“)

„Ne, neću se vratiti.“ (Dragoslav Mihajlović „Kad su cvetale tikve“)

Jer šta je rečenica, ako ne prvi korak? A šta je čitanje, ako ne odnos koji traje od prve do poslednje stranice? Čitanje ponekad liči na susret sa nepoznatom osobom. Većina prolaznika samo to i ostaje. Ali ponekad se desi nešto neobično, neki pogled, reč ili trenutak koji nas natera da zastanemo i zadrži.

Takva je i ljubav na prvu rečenicu. Ona nas može uvesti u priču kojoj ćemo se vraćati više puta. Možda baš zato najbolji pisci i znaju da ona nije samo početak teksta, nego obećanje čitaocu da je pred njima priča vredna njihovog vremena i jedno nezaboravno iskustvo koje će ih promeniti.