Postoje dela koja prevazilaze medij u kojem su nastala. „Kum“ je upravo jedno od njih. I kao roman i kao filmska trilogija, ovo delo ima gotovo mitski status u popularnoj kulturi.

Moram odmah da priznam da mi je „Kum“ jedan od omiljenih filmova. I da, dopadaju mi se sva tri dela, iako to možda nije najpopularnije mišljenje. Upravo zato mi je bilo sasvim prirodno da posegnem i za romanom i proverim koliko se knjiga i film zapravo razlikuju… I gde se podudaraju.

Puzo kao pripovedač: jednostavnost koja uvlači

Pre nego što sam uzela knjigu, već sam bila upoznata sa stilom Mario Puzo kroz roman „Porodica“. Ono što mi se tada dopalo, ovde je samo potvrđeno.

Puzo piše jasno, pitko i vrlo vizuelno. Njegovi opisi nisu preopširni, ali su dovoljno precizni da bez napora stvorite sliku u glavi. To je stil koji ne zamara, ali vas konstantno drži u priči.

U „Kumu“ to dolazi do punog izražaja – svet mafije, porodičnih odnosa i nepisanih pravila prikazan je tako da deluje gotovo opipljivo. Likovi nisu samo funkcionalni – oni su slojeviti, kontradiktorni i, iznenađujuće, često vrlo ljudski. Mada sam čitajući roman sve vreme videla glumce u glavi jer je kastign bio bez mane.

Magija prvog poglavlja

Magija prvog poglavlja romana „Kum“ leži upravo u njegovoj dužini i strpljivoj izgradnji sveta. Iako može delovati razvučeno, svaka stranica ima jasnu funkciju- Tu je da čitaocu nepogrešivo pokaže ko je Vito Korleone. Kroz niz susreta i dijaloga, Puzo nam ne priča o Donu, već nam dozvoljava da ga upoznamo kroz postupke, način razmišljanja i odnos prema ljudima. Već u prvih desetak stranica pratimo nekoliko različitih likova koji, vođeni sopstvenim problemima i očajem, dolaze na venčanje njegove ćerke Koni kako bi zatražili uslugu. Upravo kroz njihove priče postaje jasno koliki je njegov uticaj, ali i kakav sistem vrednosti stoji iza te moći.

Don Vito tog dana prima goste sa dostojanstvom i toplinom, gotovo očinski, delujući srećno kao da je i sam mladoženja, iako zapravo ne odobrava izbor svoje ćerke. Uprkos tome, poštuje tradiciju i pravila koja je sam postavio: ne odbija molbe, čak ni kada dolaze od ljudi koje ne ceni ili koji mu ranije nisu ukazali poštovanje. Upravo u toj kombinaciji autoriteta, kontrole i ličnih principa ogleda se njegova kompleksnost. Vito Korleone nije samo moćan čovek, već figura koja balansira između pravde, interesa i sopstvenog kodeksa časti.

Nezaboravni likovi

Ono što „Kuma“ čini bezvremenskim jesu njegovi likovi.

• Don Vito Korleone – mafijaški vođa, ali i čovek sa sopstvenim kodeksom časti
• Majkl Korleone – sin koji ne želi da bude deo tog sveta, ali postaje njegov najvažniji deo
• Soni Korleone – impulsivan, strastven i često vođen emocijama

Posebno je zanimljivo kako Puzo uvodi likove. Don Vito se ne pojavljuje odmah direktno. Njegov autoritet gradimo kroz oči drugih, kroz strah i poštovanje koje izaziva.

Majkl, svoju priču započilnje s druge strane, kao autsajder u sopstvenoj porodici. Upravo ta distanca čini njegov razvoj jednim od najupečatljivijih u književnosti i filmu. O suptilnim ralikama bih mogla da pišem dugo, ali bih onda otkrila razlike.

Nema suvišnih likova

Jedna od najvećih snaga romana jeste upravo razvoj likova. Uprkos činjenici da ih ima mnogo i da je čak i onaj najsporedniji lik bitan na kraju za radnju, Puzo vešto plete narativ i njihovi karakteri su toliko istančani da se ne mogu pomešati. I najbitnije, svi su nezaboravni.

Dok film nužno sužava fokus na centralnu liniju priče, Puzo svakom liku daje dovoljno prostora da postane celovit i razumljiv. Njihove pozadine, motivacije i unutrašnji konflikti dodatno produbljuju svet Korleoneovih i omogućavaju čitaocu da stekne jasniju, slojevitiju sliku njihovog sveta, možda i bolje nego kroz film.

I dok se možda i zapitete ponekad, zašto je bitan toliko Džoni Fontejn (u knjizi ima mnoogoo više scena s njim nego u filmu) ili Filomena – nema suvišnih scena i likova. Njihove priče pomažu narativu o tome koliko je zaista genijalan lik Vita Koreleonea, a kasnije ovi sporedni likovi su bitni jer kroz njihove priče i delanje vidimo najviše i transforamciju Majkla od ratnog heroja i studenta Ajvi lige do najvećeg šefa podzemlja.

Žene u svetu „Kuma“

Iako je svet „Kuma“ dominantno muški i strukturiran oko hijerarhije moći koju vode muškarci, ženski likovi imaju značajnu ulogu u oblikovanju emocionalnog i društvenog tkiva priče. Žene u romanu često deluju iz senke, njihov uticaj je suptilan, ali nekad i ključan za priču i ne treba ga zanemariti.

Lusi Mančini ima daleko veću ulogu u knjizi u odnosu na film. Kroz njenu priču, Puzo otvara teme seksualnosti iidentiteta na način na koji može delovati neobično, možda i problematično, ali istovremeno oslikava određene društvene norme.

Kej Adams, kasnije Korleone, predstavlja most između američkog „čistog“ sveta i sveta mafije. Njega transformacija od autsajdera do žene koja prihvata pravila porodice Korleone je jedna od bitnijih linija priče. Kroz njene oči možda najviše vidimo kako se Majkl menja. Dopadale su mi se scene koje ima sa mamom Korleone.

Mama Korleone predstavlja stari svet i duh je vremena koje više ne postoji. Iako je u pozadini, ona je često simbol stabilnosti i tradicionalnih vrednosti. Odražava toplinu doma u svetu nasilja i intria. Kroz njeno ćutanje najviše vidimo koliko poštuje svog muža i načina života, a kroz njena dela najviše vidimo koliko je brižna. Na primer, kada Kej traži Majkla, nakon što je pobegao na Siciliju, ona je nahrani i popije s njom kafu pre nego što joj kaže da pronađe novog momka i nastavi svoj život govoreći joj da je „dobra devojka“. Svaki dan ide u crkvu i kada je Kej pita zašto, kaže joj da se moli za dušu svog muža. I pre nego što joj kažu da joj je sin ubijen, ona plače jer oseti da nešto nije u redu.

Koni prolazi put od naivne devojke, zlostavljane žene do žene koja se boji za svog muža, ali i na kraju do osobe koja razume pravila igre u kojoj je odrasla.

Ne treba zanemariti ni Apoloniju koja iako nema nijedan dijalog u knjizi je dominantan lik zbog činjenice da je jedino zbog nje Majkl zaboravio na razum i vodio se emocijama.

Svi ženski likovi žive sa posledicama koje prave muškarci u priči, nose se sa bolom i ptanjom i na neki nama čudan način, kroz ćutanje se prilagođavaju. Njihove priče otkrivaju drugu stranu priče – onu koja nije zasnovana na kontroli i sili, nego na trpljenju i tihim promenama. Upravo kroz ove likove Puzo dodatno produbljuje priču jednog krutog i zatvorenog sistema.

Knjiga vs. Film: Retka ravnoteža

Jedna od najzanimljivijih stvari kod ove priče, jeste činjenica da su i knjiga i film remek-dela. A to se ne može reći za mnoge knjige i njihove adaptacije.

Filmska trilogija ostaje verna romanu u iznenađujuće velikoj meri (što i nije čudno, s obzirom na to da je Puzo radio na scenariju). Roman pokriva priče koje smo videli u prva dva dela (kroz 8 celina).

Ipak, postoje razlike:

• Roman daje više prostora sporednim likovima i njihovim pričama
• Neki zapleti deluju kao zasebne celine, gotovo kao zbirka povezanih priča
• Film je fokusiraniji i dramaturški kompaktniji
• (SPOILER) Najveća izmena je verovatno činjenica da Sonijeva ljubavnica nije ostala trudna i rodila sina, a Kej je rodila dvojicu sinova, a ne ćerku. Pa smo zato dobili i priču u trećem delu filma koje ne prati knjigu. I najbitnije – Fredo je živ. Majkl je u filmu ubio brata i to ga je najviše u trećem delu filma. Zbog ovoga mogu shvatiti zašto se mnogim ljudima ne dopada taj deo, pogotovo ako su prvo čitali knjigu. Iako ne možemo po završetku čitanja da kažemo kakav će Majkl u knjizi biti, možemo reći da je u filmovima učinio nešto šta njegov otac nikada ne bi uradio.

Ipak, zanimljivo je da ta dodatna razrada nikada ne dolazi u sukob sa filmskom interpretacijom. One se nadovezuju čineći iskustvo kompletnijim bez narušavanja onoga što već znamo sa velikog platna.

Osećaj koji dobijamo ostaje isti. Dobijamo svet u kojem su moć, porodica i lojalnost isprepleteni na način koji fascinira i uznemirava istovremeno. I u knjizi i u filmu, cena koju likovi plaćaju za slabost i ishitrenost je velika, a izdaja dolazi često od bliskih ljudi.

Kontroverze i neobični momenti

Iako je roman izuzetno čitljiv, postoje delovi koji mogu delovati neobično savremenom čitaocu.

Na primer, sadrži neka, blago rečeno, neobična zadržavanja na temama muškosti i seksualnosti – konkretno vezano za lik Sonija.

Takođe, roman otvara i pitanja rodnih uloga, odnosa prema ženama i društvenih normi tog vremena. Neki od tih elemenata danas mogu delovati zastarelo ili problematično, ali su važni za razumevanje konteksta u kojem je delo nastalo i mentaliteta ovih ljudi. Oni imaju kodeks, stroga pravila u svom carstvu i jasnu hijerarhiju.

Da li je „Kum“ i dalje vredan čitanja?

Kratak odgovor: apsolutno.

„Kum“ nije samo priča o mafiji. To je priča o porodici, moći, identitetu i izborima koji nas oblikuju.

Njegova snaga leži u atmosferi, likovima i narativnoj energiji koja vas tera da okrećete stranicu za stranicom. Ako ste voleli film – knjiga će vam pružiti dodatnu dubinu. A, ako niste – knjiga je savršen ulaz u jednu od najpopularnijih priča XX veka.