Postoji mnogo načina da se klasik ponovo ispriča, ali nisu svi podjednako dobri. Neke adaptacije velikih romana deluju kao prepričavanje originala uz ilustracije, dok druge uspevaju da pronađu potpuno nov vizuelni jezik i pokažu nam priču iz ugla iz kojeg je ranije nismo posmatrali. „Pomorci“ Mišela Durand su definitivno ispunili moja očekivanja.

U pitanju je adaptacija istoimenog romana Viktora Igoa iz 1866. godine, priče o moru, prirodi, ljudskoj upornosti, tehnološkom napretku, ljubavi i žrtvi. Iako je Igoov roman u osnovi velika avanturistička i ljubavna priča, Durand ga pretvara u nešto što je istovremeno sirovo, monumentalno i gotovo opipljivo.

A mene je, iskreno, prvo kupio sam crtež.

Dok sam listala „Pomorce“ u striparnici, stil Duranda odmah me je podsetio na Topija, a zatim i na vizuelni pristup u adaptaciji romana „Put“ K.Makartija koji je uradio Mani Larsene. Kod oba autora postoji nešto što posebno volim kod stripa: osećaj da crtež ne prati priču, već je sama priča. Mnogo detalja, jakih poteza, crta i crtica koji pružaju osećaj kao da se slike pomeraju. Odsustvo boja takođe pridodaje ozbiljnosti priče i mislim da stil u kojem je adaptiran klasik savršen za prikaz takvog dela.

„Pomorci“ Viktora Igoa: o čemu je zaista ovaj strip?

„Pomorci“ prate samotnog ribara Žilijata sa Gernzija koji se ne uklapa baš najbolje među stanovnike ostrva. Kada brod doživi brodolom, njegov revolucionarni parni motor ostaje zarobljen među opasnim stenama grebena.

Vlasnik broda, Letijeri, je spreman da učini gotovo sve kako bi spasao mašinu koja za njega predstavlja bogatstvo, ponos i simbol tehnološkog napretka. Zato obećava ruku svoje bratanice onome ko uspe da spasi motor.

Žilijat, naš glavni lik, prihvata izazov.

Problem je samo u tome što je zadatak gotovo samoubilački.

Pred njim nisu samo stene i more. Tu su vetar, talasi, hladnoća, usamljenost i priroda koja čoveka podseća koliko je zapravo mali kada ostane bez ičega osim sopstvene snage i dovitljivosti. Crtež sve vreme verno prenosi ovu preteću i opasnu atmosferu u kojoj se junak priče nalazi.

On uspeva da uradi ono što se činilo nemogućim i vraća se po nagradu, ali ona će pripasti drugome.I upravo tada herojska avantura prerasta u tragediju. Može se reći da su „Pomorci“ su priča o čoveku koji može da pobedi prirodu, ali ne može da natera život da mu uzvrati ljubav.

Zašto su „Pomorci“ mnogo više od klasične adaptacije?

Kod adaptacija književnih klasika u stripu uvek postoji ista zamka: koliko promeniti original, a koliko mu ostati veran? Durand bira zanimljiv put. Ne pokušava da „modernizuje“ Igoovu priču po svaku cenu. Umesto toga, on je prebacuje u drugi medij tako što ono što je u romanu opisano rečima pretvara u atmosferu, teksturu i pokret.

More nije samo pozadina. Stene nisu samo mesto radnje. Brod nije samo predmet koji treba spasiti. Sve to postaje deo drame. I baš zbog toga ovaj strip ima osećaj epskog filma, iako se pred nama zapravo nalaze crno-bele stranice.

Moram priznati da sam roman nisam pročitala, ali me je ova adaptacija podstakla da se više informišem o originalu i da dodam roman na TBR. Ako je iko čitao nešto šta potpisuje Viktor Igo, zna da ni sa ovom pričom neće biti greške.

Crtež je razlog da zastanete na svakoj stranici

Ovo je verovatno najjači adut „Pomoraca“. Čitav album izveden je tehnikom šrafiranja, bez oslanjanja na klasične velike crne površine i jednostavne konture. Stranica je ispunjena linijama koje grade senke, kamen, vodu, nebo, lica i metal. Takav crtež savršeno odgovara priči.

Sve deluje grubo, hladno i fizički zahtevno. Možete gotovo da osetite težinu stena, vlagu, vetar i napor koji je potreban da se mašina izvuče iz mora.

Dok sam čitala, često sam se vraćala nekoliko stranica unazad samo da ponovo pogledam neki kadar. To mi je uvek dobar znak.

Kada strip uspe da vas natera da zastanete usred čitanja samo da biste gledali crtež, onda je ilustracija postala mnogo više od pratnje naraciji. Neke stranice bih volela da uramim i okačim na zid.

Postala je deo doživljaja.

Topi, „Put“ i zašto me je ovaj stil odmah kupio

Ako volite stripove sa izraženim crtežom i jasnim stilom, moguće je da će vam se „Pomorci“ dopasti iz istog razloga iz kojeg su se meni dopali.

Dok sam ih prvi put listala, crtež me je odmah podsetio na Topijev. Druga asocijacija bio mi je i adaptacija „Puta“ Kormaka Makartija. Larcene je u „Put“ uneo izrazito mračan, ogoljen vizuelni jezik, koristeći crtež da prenese atmosferu koju je teško prepričati običnim opisom.

Naravno,ovo nisu isti autori i njihovi stripovi funkcionišu drugačije.

Ali imaju nešto zajedničko što mi je ovde bilo posebno zanimljivo: osećaj da književni predložak nije samo prebačen u strip, već da je ponovo interpretiran kroz vizuelni senzibilitet autora.

Kod „Pomoraca“ je to naročito upečatljivo jer je priroda praktično jedan od glavnih likova.

Čovek protiv prirode – najveća snaga Igoove priče

Viktor Igo je „Pomorce“ objavio 1866. godine, a roman je nastao tokom njegovog izgnanstva. To je još jedan detalj koji sam „pokupila“ nakon čitanja ovog stripa i dodatnog istraživanja. Ostrvo i more nisu slučajna scenografija: priroda, izolacija i odnos čoveka prema svetu oko sebe duboko su ugrađeni u samu strukturu romana.

To je ono što ova aaptacija posebno dobro hvata. Naš junak se ne bori samo protiv konkretnog problema. Njegova borba postaje gotovo mitska, možda čak i herkulijanska.

On je sam protiv mora, morskih bića i stenja. Sam protiv vremena i protiv sopstvenih ograničenja.

Zato „Pomorci“ nisu samo avanturistički strip i ovo nije priča gde je atmosfera kao u „20.000 milja pod morem“ ili „Ostrvu s blagom“. Ovo je najpre priča o upornosti, samoći, ljubavi i žrtvi, ali i o tome koliko čovek može da uradi kada odluči da ne odustane – čak i kada nema nikakvu garanciju da će ga na kraju čekati srećan ishod. A da li ga čeka srećan kraj ili ne, to neću otkriti.

Zašto ova adaptacija funkcioniše čak i ako niste čitali Viktora Igoa?

Već sam pomenula da nisam čitala original, ali sam se informisala o radnji. Ovo mi je posebno važno kod književnih adaptacija. Ne morate prethodno pročitati roman da biste uživali u „Pomorcima“.

Priča funkcioniše samostalno i vrlo brzo je jasno šta je ulog. Junakov zadatak je konkretan, cilj je jasan, a opasnost raste iz stranice u stranicu.

Ali ako ste čitali Igoa, strip dobija još jedan sloj. Možete posmatrati kako Durand rešava problem prevođenja ogromnih književnih opisa u vizuelni medij. Pisac je mogao da potroši stranice opisujući more, stenje, mašine i Žijitatovu borbu sa elementima. Durand to mora da nacrta, a to je i draž i bogatstvo devete umetnosti. Tu nastaje čarolija ove genijalne adaptacije.

„Pomorci“ kao strip za ljubitelje klasika

Ako volite književne klasike, ali vam se ponekad ne čita još jedno izdanje romana od nekoliko stotina stranica, „Pomorci“ mogu biti zanimljiv ulazak u Igoov svet.

Ali ovo nije strip koji bih preporučila samo kao „lakšu verziju“ romana. Pre bih rekla da je ovo drugačiji način čitanja romana Viktora Igoa.

Strip zadržava osnovnu snagu priče i glavne motive, ali joj dodaje nešto što roman ne može da ima na isti način: fizički, neposredan doživljaj prostora.

A posebno će ga ceniti čitaoci koji vole:

• književne adaptacije u stripu;
• klasičnu književnost u novom ruhu;
• crno-bele stripove;
• izrazit autorski crtež;
• mračne i atmosferske priče;
• istorijske i pustolovne priče;
• priče o čoveku protiv prirode i nečemu što deluje neukrotivo i nepremostivo;
• stripove koji mogu da se posmatraju koliko i čitaju.

Da li vredi pročitati „Pomorce“?

Da, a naročito ukoliko vam je kod stripa važan crtež koliko i priča. Meni je upravo vizuelna strana bila ono što me je privuklo, ali me je priča zadržala do kraja. A nakon poslednje stranice uradila sam ono što verovatno dovoljno govori o tome koliko mi je autor privukao pažnju: odmah sam guglala šta je još Mišel Durand radio. Nadam se da ću imati prilike da pročitam još nešto.

To mi je možda i najbolja preporuka za ovu adaptaciju.

Kvalitetno izdanje koje zaslužuje veliki format

Izdanje mi se dopalo i kao fizička knjiga. „Pomorci“ su zamišljeni kao veliki album i to ima smisla: crtež jednostavno traži prostor. Sitne linije, teksture i detalji bolje dolaze do izražaja kada stranica može da „diše“.

Francusko izdanje objavio je Glénat 2024. godine (ako se ne varam) kao tvrdo ukoričeni album od 152 strane, u crno-beloj tehnici.

U domaćem izdanju Lokomotive, izdanje je kvalitetno, a prevod je dobar i prirodno prati atmosferu priče.

Konačan utisak

„Pomorci“ su mi jedan od onih stripova kod kojih se vrlo brzo izgubi osećaj da čitate adaptaciju.

Čitate priču. Gledate more. Posmatrate čoveka koji pokušava da uradi nešto nemoguće.

A onda shvatite da je najveći trik ove knjige u tome što vas ne tera da se divite glavnom liku nego i načinu na koji je klasik ponovo oživeo kroz novi format.

Ako volite stripove koji imaju jak autorski pečat, književne adaptacije i priče u kojima priroda nije samo scenografija nego protivnik, „Pomorci“ su naslov koji vredi potražiti.

A ako vam se dopao strip „Put“ M. Larsenea ili volite grafički izraz S. Topija, koji podseća na stare gravure, dajte šansu i „Pomorcima“.