Neke knjige je zaista teško čitati. Ne zbog toga što su loše napisane, nego zbog teme i načina na koji je obrađuju. „Zar je to čovek“ Prima Levija jedna je od takvih knjiga. U pitanju je potresno svedočanstvo o preživljavanju Aušvica iz prve ruke. Ova knjiga naravno ne govori samo o Holokaustu, nacističkim zločinima i stradanju Jevreja i drugih zatvorenika tokom Drugog svetskog rata nego postavlja i mnogo neprijatnija pitanja: šta ostaje od čoveka kada mu se sistemski oduzmu identitet, sloboda, dostojanstvo i pravo na život?

Da li učimo iz prošlosti?

Ako je „istorija učiteljica života“, kako su nas učili u školi, onda ni u Levijevo, ali ni više od pola veka kasnije, čini se da nismo ništa naučili. Živimo u vremenu kada se iznova suočavamo sa različitim obrascima nasilja, dehumanizacije i netrpeljivosti.

Primo Levi ne nudi utešne odgovore. Kao italijanski Jevrejin, hemičar i nekadašnji pripadnik antifaštističkog pokreta otpora, deportovan je u Aušvic 1944. godine i pisao o je o ličnom iskustvu.

Njegova knjiga nije teorija o zlu. Levi ne pokušava da stradanje pretvori u pouku o tome kako postati bolji čovek uprkos svemu. Ovo je svedočanstvo o svetu u kojem su ljudi namerno svedeni na brojeve i eksploatisani kao radna snaga. Upravo zbog toga ovu knjigu treba čitati polako i sa svešću da njena jednostavnost ne ublažava užase autorovog iskustva. Naprotiv, čini ga još težim i moram priznati da sam Levijevu priču čitala duuuugo.

Život i preživljavanje u logoru

Kroz niz epizoda iz svakodnevnog života logoraša, Levi opisuje sistem koji nije bio osmišljen samo da uništi ljudsko telo već i da uništi čovekovu predstavu o sebi i drugima. Glad, žeđ, hladnoća, iscrpljujući rad, bolesti, poniženja i stalna neizvesnost postaju osnovni uslovi postojanja. Svaka sitnica dobija dobija na značaju kao što su suve cipele ili zalogaj više.

Levi nas uvodi u logorski svet bez dramatizacije i stilskog izražavanja. Knjiga se čita kao dokument. Upoznajemo ljude različitog porekla, obrazovanja i karaktera, kao i pravila surovog poretka u kojem su gotovo svi nekadašnji društveni statusi izgubili značenje.

Među logorašima je i Alberto, Levijev prijatelj, dok se drugi likovi pojavljuju i nestaju, često u skladu sa surovom logikom preživljavanja. Njihove sudbine nisu uvek ispričane do kraja. To doprinosi težini i ozbiljnosti priče jer u logoru nije bilo nikakve garancije da će mnogi od njih odatle izaći.

Ovo nije roman sa klasičnom narativnom strukturom, nego svedočanstvo sastavljeno od iskustava, zapažanja i promišljanja koja zajedno stvaraju sliku svakodnevice u Aušvicu. Levi ne nudi podelu na dobre i zle, prikazuje kako funkcioniše sistem koji je ljude prisiljavao da žive u uslovima u kojima je i najosnovniji oblik ljudskosti mogao da postane čin otpora.

Kada se čoveku oduzme dostojanstvo

Jedan od najtežih aspekata knjige „Zar je to čovek“ jeste način na koji Levi opisuje postepeno oduzimanje ljudskog identiteta. Dolazak u logor označava prekid sa dotadašnjim životom. Ime, profesija, porodica, obrazovanje i lična istorija prestaju da budu važni. Čovek se posmatra kroz svoju upotrebljivost i sposobnost da nastavi da radi.

Logorski sistem ne počiva samo na fizičkom nasilju i nehumanim uslovima u kojima je veliki broj ljudi morao da živi, kao i u konstantnom strahu. Logor ih degradira, a okruženje dovodi u stadijum neprekidnog ponižavanja.

Glad, hladnoća i iscrpljenost kao svakodnevica

Levi pokazuje kako glad menja način na koji čovek razmišlja. Kada je svaki dan borba za hranu, budućnost se sužava na sledeći obrok. Hladnoća, nedostatak sna i težak fizički rad dodatno iscrpljuju telo, dok se mogućnost donošenja odluka sve više svodi na neposrednu potrebu za preživljavanjem. Sam logor je sprava za ubijanje.

Čitanje ovih opisa tera nas da preispitamo koliko lako govorimo o ljudskoj snazi, karakteru i moralnosti iz bezbednosti sopstvenog života. Jedno je zamišljati kako bismo se ponašali u ekstremnim okolnostima, a sasvim drugo pokušati da razumemo osobu kojoj su oduzeti gotovo svi uslovi potrebni za normalno rasuđivanje.

Autor ne romantizuje izdržljivost i ne predstavlja preživljavanje kao rezultat ičelične volje i nepokolebljivog karaktera. U njegovom svedočanstvu važnu ulogu imaju znanje, odnosi sa drugim ljudima, okolnosti i slučajnosti koje mogu da odluče o nečijoj sudbini. Da nije bio hemirač i čovek visokog obrazovanja, postavlja se pitanje da li bi uopšte preživeo zarobljeništvo i da li bi mi sada mogli da čitamo ovu knjigu?

Sitnice koje život znače

Jedna od upečatljivih odlika Levijevog pisanja jeste pažnja koju posvećuje naizgled beznačajnim stvarima ili bolje reći onim stvarima koje mi uzimamo zdravo za gotovo. U svetu izvan logora lako je prevideti koliko su cipele važne, koliko znači komad odeće koji greje ili koliko energije čovek može da potroši pokušavajući da dođe do nečega što bi u normalnim okolnostima smatrao potpuno običnim kao što je parče hleba.

U Aušvicu te sitnice mogu da naprave razliku između još jednog dana među živima. Takvi detalji daju knjizi dokumentarnu snagu.

Levi se ne zadržava na opštim i filozofskim tvrdnjama o patnji, već pokazuje kako se ona ugrađuje u svaki trenutak života. Logor nije samo mesto zločina, nego mesto gde je preživljavanje jedini zadatak.

Mnoge scene koje opisuje su me podsetile na moju posetu Dahau u Nemačkoj.

Kako ostati čovek u sistemu koji uništava ljudskost?

Kada govorimo o koncentracionim logorima, često se oslanjamo na jasnu podelu između žrtava, počinilaca i onih koji su pomagali drugima. Takva podela jeste važna za razumevanje odgovornosti za zločine, ali Levijevo svedočanstvo pokazuje i koliko je u stvarnosti sve mnogo složenije.

Nacistički sistem nije samo fizički ugrožavao zatočenike. On ih je namerno uvlačio u odnose zavisnosti, nadmetanja i prinude, stvarajući uslove u kojima je opstanak često zavisio od postupaka drugih zatvorenika.

„Povlašćeni Jevreji“ i logika preživljavanja

Značajan je osvrt na takozvane povlašćene Jevreje, odnosno zatočenike koji su u logorskoj hijerarhiji dobijali određene položaje i privilegije. Njegovo razmatranje pokazuje kako sistem ugnjetavanja može da preoblikuje odnose među ljudima koji bi trebalo da budu „na istoj strani“ i da navede potlačene da svoju nemoć prenose na one koji su još ranjiviji.

Levi piše: „Povlašćeni Jevreji predstavljaju tužnu i značajnu ljudsku pojavu“ i nadovezuje se na to kako privilegije koje daje represivni sistem mogu da proizvedu neprijateljstvo među drugim žrtvama umesto solidarnosti i želje za pružanjem zajedničkog otpora.

Opet, da li zaista možemo da krivimo ljude iz ove perspektive? Da li bi mi, u istoj situaciji, pristali da budemo deo sistema zarad opstanka kao čuvari i kapoi… ili bi odbili da učestvujemo u ugnjetavanju drugih iz principa i zbog moralnih načela?

Knjiga u ovim situacijama nam ne pruža jednostavna objašnjenja. Ljudi koji trpe zlo ne postaju nužno jedni drugima oslonac. Kada su resursi ograničeni, opasnost sveprisutna, a razlika u položaju odlučuje da li ćete preživeti današnji dan – da li nas može čuditi što su neki prihvatili da igraju za neprijatelja?

Logor je mašina za ubijanje, ali i vrlo lukavo osmišljen sistem koji je sprečavao solidarnost među zatvorenicima, kojih je uvek bilo mnogo više od čuvara, i podsticao sukob.

Naravno, Levi ne izjednačava odgovornost nacista sa postupcima ljudi koji su bili primorani da žive i preživljavaju u takvim okolnostima. On samo pokazuje koliko je bitno razumeti prinudu kao i odnos snaga pre nego što donesemo bilo kakav sud o ljudima koji su se našli u logoru i prolazili kroz situacije koje je i danas, uprkos brojnim podacima, teško zamisliti.

Postoje li mesta za dobrotu i solidarnost u svetu bez milosti?

Iako u knjizi dominiraju stradanje, poniženje i borba za opstanak, Levi primećuje i trenutke ljudskosti. Među ljudima koji ga okružuju, kao i među pojedinim čuvarima i drugim osobama sa kojima dolazi u kontakt, postoje oni koji pokažu dobrotu ili spremnost da pomognu.

Ti trenuci nisu predstavljeni kao čudesni preokreti koji poništavaju užas logora. Oni ne menjaju prirodu sistema niti umanjuju odgovornost onih koji su ga stvorili i održavali. Njihov značaj je u tome što pokazuju da ljudski odnosi nisu potpuno određeni okolnostima, čak ni kada su one gotovo nezamislivo surove.

Takvi prikazi su takođe važni, jer kada nam neko pruži pomoć u svetu u kojem je i najmanji gest mogao da zahteva odricanje ili rizik, ona dobija težinu koju u svakodnevnom životu često ne primećujemo.

Poruku nije da dobrota uvek pobeđuje. Ssvedočanstvo je mnogo suzdržanije i zbog toga uverljivije: ljudskost može da opstane, ali ne bez posledica. Ne uvek i ne kod svakoga.

Primo Levi i Viktor Frankl: dve knjige o logoru, dva različita pogleda na preživljavanje

Dok sam čitala „Zar je to čovek“, neprestano sam je upoređivala sa knjigom „Čovekova potraga za smislom“ Viktora Frankla. Obe govore o iskustvu zatočeništva u nacističkim logorima, ali na mene ostavljaju prilično različit utisak.

Franklova knjiga danas se često preporučuje u kontekstu ličnog razvoja, psihologije i potrage za smislom. Njegovo iskustvo logora povezano je sa pitanjem kako čovek može da pronađe razlog za život čak i kada mu je oduzeto gotovo sve. U središtu njegovog pristupa nalaze se unutrašnja sloboda, smisao i mogućnost da čovek zauzme određeni stav prema okolnostima koje ne može da promeni. Pogotovo se sećam delova kada pokušava da nađe mir, smisao i utehu u ljubavi prema ženi i drugim stvarima.

Levi, s druge strane, ne polazi od potrebe da iskustvu stradanja pronađe smisao koji bi mogao da se primeni na život čitaoca. On mnogo neposrednije govori o tome kako je izgledao život u logoru. To ne znači da Frankl ne govori o patnji, niti da Levi ne razmišlja o ljudskoj prirodi. Razlika je pre svega u fokusu i načinu na koji pristupaju svom iskustvu.

Frankl se pita šta čoveku može pomoći da nastavi da živi uprkos patnji. Levi pokazuje šta se događa kada sistematsko nasilje pokušava da uništi uslove pod kojima je čoveku uopšte moguće da živi kao ljudsko biće.

Obe knjige su značajne, ali iz različitih razloga. Frankl nas podstiče da razmišljamo o smislu, dok nas Levi primorava da pogledamo u lice onome što se događa kada ljudi drugim ljudima oduzmu pravo na dostojanstvo.

Smirenost i odsustvo patetike?

Levije rečenice ne pokušavaju da nadjačaju opisano iskustvo. Nema potrebe za velikim metaforama niti senzacionalističkim scenama. Sveposmatra događaje sa preciznošću hemičara, krajnje analitički. Ne pokušava da impresionira čitaoca sopstvenom sposobnošću da piše o patnji. Njegova proza ostaje usmerena na iskustvo koje želi da prenese. Takav pristup ostavlja prostor čitaocu da sam razmisli o onome što je upravo pročitao.

U pojedinim trenucima javlja se čak i humor, što na prvi pogled može delovati neočekivano u knjizi ove težine. Međutim, prisustvo takvih trenutaka ne umanjuje ozbiljnost svedočanstva. Jednostvno ljudi u logoru nisu prestali da budu složena bića sa sopstvenim reakcijama, navikama i načinima da se nose sa stvarnošću.

Smirenost u izražavanju nije odsustvo emocija nego način pripovedanja koji čitaocu ne nameće unapred određenu reakciju, već mu omogućava da se suoči sa činjenicama.

Danteov „Pakao“ kao književni okvir za iskustvo Aušvica

Zanimljiv detalj predstavljaju i Levijeva pozivanja na Danteov „Pakao“, prvi deo „Božanstvene komedije“. Ti književni odjeci uvode drugačiju dimenziju u svedočanstvo: susreću se kulturno pamćenje, jezik književnosti i stvarnost koja prevazilazi uobičajene predstave o ljudskom iskustvu.

Danteov svet kazne, patnje i moralnih iskušenja postaje na neki način referentna tačka. Ipak, stvarni logor nije književna alegorija niti simbolički prostor u kojem svaka patnja dobija jasno značenje i mesto u uređenom moralnom poretku, ali bi verovatno mogli da zamislimo neki krug pakla kao logor.

Logorska bolnica i neizvesnost koja odlučuje o životu

Posebno mučan deo knjige odnosi se bolnicu u logoru. Ona može da označi početak novog kruga neizvesnosti.

Čovek koji više ne može da radi postaje posebno ranjiv. Boravak u bolnici ne garantuje oporavak. Ishod zavisi od zdravstvenog stanja, odluka logorskih vlasti i okolnosti na koje zatočenik gotovo da nema uticaja.

Ovaj deo knjige posebno jasno pokazuje koliko je opasno posmatrati preživljavanje isključivo kao pitanje lične snage, jer nisu svi imali iste šanse da prežive, niti je ishod uvek bio odraz njihovih odluka ili karaktera.

Da li je „Zar je to čovek“ knjiga o nadi?

Ne bih ovu knjigu opisala kao knjigu o nadi u uobičajenom smislu te reči. ipak, u njenom postojanju ima nečeg što prevazilazi samo beleženje stradanja.

Levi je preživeo i odlučio da svoje iskustvo pretoči u svedočanstvo. Njegovo pisanje omogućava da ljudi koji su bili svedeni na brojeve, lišeni identiteta i često izbrisani iz života svojih porodica ponovo dobiju mesto u istorijskom pamćenju.

To nije jednostavna priča o pobedi ljudskog duha. Preživljavanje jednog čoveka ne može da poništi smrt miliona drugih.

Zato „Zar je to čovek“ za mene nije knjiga koja govori da uvek postoji svetlo na kraju tunela. Ona govori da je važno sačuvati trag o onome što se dogodilo, čak i kada je teško pronaći bilo kakvu utehu u samim događajima.

Kome preporučujem knjigu „Zar je to čovek“ i zašto je čitati i danas?

Knjigu „Zar je to čovek“ preporučila bih svima koji žele da bolje razumeju Holokaust kroz neposredno svedočanstvo preživelog, ali i onima koji se interesuju za istoriju Drugog svetskog rata, književnost svedočanstva i psihologiju ljudskog ponašanja u ekstremnim okolnostima.

Posebno je značajna za čitaoce koji žele da razumeju kako funkcionišu sistemi dehumanizacije, kako se moć uspostavlja i održava kroz svakodnevno ponižavanje i šta se događa sa međuljudskim odnosima kada su ljudi izloženi stalnom strahu i borbi za opstanak.

Ako ste čitali „Čovekovu potragu za smislom“ Viktora Frankla, Levijevo delo može biti dragocena dopuna, jer pruža drugačiji pogled na iskustvo logora. Ako tek ulazite u književnost o Holokaustu, ovo je jedno od svedočanstava koje vredi pročitati pažljivo, bez žurbe i sa spremnošću da se suočite sa neprijatnim pitanjima.

Ovo nije knjiga koja pokušava da objasni kako je moguće da se zlo dogodi, a zatim nam ponudi utešan odgovor. Primo Levi piše o svetu u kojem je ljudskost sistematski uništavana, ali i o pojedincima koji su, uprkos svemu, povremeno uspevali da sačuvaju ili pokažu njene ostatke.

Knjiga odbija da iskustvo Aušvica pretvori u jednostavnu priču o herojstvu, snazi volje ili pobedi dobra nad zlom. Preživljavanje nije uvek bilo stvar izbora, a ljudsko ponašanje u logoru ne može se razumeti bez uvida u okolnosti koje su oblikovale svaki trenutak života zatočenika.

Ono što ostaje nakon čitanja nije samo slika istorijskog zločina već i nelagodno saznanje da sposobnost čoveka da nanese patnju drugom čoveku nije nestala sa završetkom Drugog svetskog rata.

Zato ovu knjigu ne treba čitati samo kao dokument o prošlosti, nego i kao upozorenje o tome kako se sve ljudi mogu ponašati u najgorim i najtežim trenucima.