Postoje umetnici o kojima znamo iznenađujuće malo i oko čijeg života su isprepletane mnoge legende i mitovi, a čiji se uticaj oseća gotovo svuda. Robert Džonson je čovek čija je muzika odlikovala bluz i ostavila trag u rok muzici. O njegovom životu imamo oskudne podatke koji su stvorili prostor za priče kakve su postale vremenom poznate koliko i njegove pesme.

Ovo nije moj prvi susret sa Robertom Džonsonom jer volim bluz, a mnogima je možda poznati i kao prvi čan Kluba 27 (The 27 Club) – grupe poznatih muzičara koji su preminnuli u 27. godini života, među kojima su Džim Morison, Kurt Kobejn, Džimi Henriks, Dženis Džoplin i mnogi drugi. On je kao prvi pripadnik ovog kluba postao jedan od prvih simbola tragičnog mita o umetnicima koji su umrli prerano, ali čija muzika je ostala uticajna i relevantna i danas.

Upravo tom neobičnom spoju stvarnog života, muzike i legende posvećen je strip „Love in Vain“.

O čemu govori strip „Love in Vain“?

„Love in Vain“ je biografski strip o Robertu Džonsonu (1911–1938), američkom bluz pevaču, gitaristi i kantautoru čije se ime danas gotovo neodvojivo vezuje za istoriju Delta bluza.

Njegov život bio je kratak, a dokumentacija o njemu dugo je ostala oskudna. Iza sebe je ostavio relativno mali broj snimaka, ali su njegove pesme i stil sviranja imali ogroman uticaj na generacije muzičara koje su usledile. Njegovu biografiju dodatno je obeležila priča da je na raskršću prodao dušu đavolu u zamenu za izuzetno muzičko umeće. Ta legenda postala je jedan od najprepoznatljivijih mitova u istoriji bluza, a sam je pevao pesme o tome.

Scenario Žan-Mišela Dipona ne svodi se na puko nabrajanje događaja iz života slavnog muzičara. Naprotiv, strip pokušava da prikaže čoveka koji stoji iza mita, ali i svet u kojem je živeo: američki Jug tridesetih godina prošlog veka, siromaštvo, rasnu segregaciju, putovanja, nastupe i život na margini društva.

Važno je, međutim, imati na umu da ovo nije klasična dokumentarna biografija u kojoj je svaka scena samo rekonstrukcija pouzdano potvrđenog događaja. Autori se oslanjaju na poznate činjenice, ali koriste i pripovedačke postupke kojima se dočaravaju praznine u priči o Džonsonu. Upravo je ta granica između istorije i mita jedan od zanimljivijih aspekata dela.

Da li je Robert Džonson zaista prodao dušu đavolu?

Džonson je živeo od 1911. do 1938. godine. Bio je bluz muzičar iz Misisipija, a njegovo stvaralaštvo danas se smatra jednim od važnih temelja kasnijeg razvoja američke popularne muzike. Iako tokom života nije uživao slavu kakvu mu je istorija naknadno pripisala, njegove pesme postale su nezaobilazne za razumevanje bluza i njegovog uticaja na rok, ali i druge žanrove što ga je učinilo mitskom figurom.

Priča o raskršću verovatno je prva asocijacija koju mnogi imaju kada čuju njegovo ime. Prema legendi, Džonson je sreo đavola na raskršću i zauzvrat za svoju dušu dobio izuzetnu sposobnost sviranja gitare.

Naravno, ne postoje pouzdani dokazi da se takav događaj zaista odigrao. Legenda je vremenom postala deo šireg folklora povezanog s bluz muzikom, a Džonsonov muzički talenat dodatno je podstakao priče o nečemu gotovo natprirodnom.

Ono što mi je zanimljivo jeste način na koji takav mit menja naš pogled na umetnika. Umesto da njegov talenat posmatramo kao rezultat rada, iskustva, uticaja drugih muzičara i životnih okolnosti, dobijamo priču o zabranjenom znanju i natprirodnoj pogodbi.

Ova priča je toliko zanimljiva da je postala i deo pop kulture kada se priča o susretu s đavolom i prodaji duše našla u drugoj sezoni popularne serije Supernatural (epizode 8 „The Pact“).

Strip ostavlja prostor da čitalac sam razmisli o tome šta je u ovoj priči istina, šta intrerpretacija, a šta potreba publike da za ovaj izuzetan talenat pronađe jednako izuzetno objašnjenje.

Čovek iza mita nije samo tragični genije

Jedna od stvari koje biografske priče mogu da izgube jeste složenost stvarnih ljudi. Kada nekoga proglasimo legendom.

Džonson u „Love in Vain“ nije predstavljen samo kao bezgrešni umetnik. Njegov život prikazan je kroz odnose, želje, lutanja i okolnosti koje ga čine mnogo složenijim od jednostavne priče o geniju i njegovoj nesrećnoj sudbini.

Crno-bele ilustracije koje imaju sopstveni ritam

Ako bih morala da izdvojim element koji je na mene ostavio najjači utisak, to bi bio crtež Mezzoa.

Vizuelni pristup stripa „Love in Vain“ oslanja se na snažne kontraste, guste crne površine i izrazite konture. Umesto da ilustracije budu samo pratnja tekstu, one stvaraju atmosferu koja je presudna za doživljaj čitavog dela.

Crno-bela tehnika odgovara temi, vremenu i raspoloženju priče. Senke, lica i pejzaži deluju grubo, ponekad gotovo neprijatno, što se dobro uklapa u prikaz Džonsonovog života, ali i mesta i vremena u kojem je živeo.

Zašto ovaj crtež toliko dobro funkcioniše?

Dopada mi se što ovakav stil ne pokušava da sve učini lepim i dopadljivim. Crtež ima oštrinu i karakter. Ne deluje kao idealizovana ilustracija muzičke legende. To je i razlog zbog kojeg bih „Love in Vain“ preporučila ljudima koji cene autorski crtež, čak i kada ne poznaju detaljno biografiju osobe o kojoj strip govori.

Format koji odgovara muzičkoj temi

Srpsko izdanje, u izdanju izdavača Lokomotiva je kvalitetno urađeno.

Širi, horizontalni format lepo odgovara načinu na koji su scene komponovane. Čitalac ne dobija samo niz uspravnih kadrova, već stranice koje mogu da pruže osećaj prostora, širine i kretanja.

Tu su naravno i Džonsonove pesme, koje su bonus za ljubitelje bluza ali i one koji se tek upoznaju sa muzičarem i njegovim životom.

U „Love in Vain“ vizuelna strana priče zaslužuje da joj se posveti vreme, umesto da se strip prelista što brže.

Može li strip da prenese muziku koju ne možemo da čujemo?

To je jedno od najzanimljivijih pitanja koje postavlja svaka grafička biografija muzičara.

Strip nema zvučni zapis. Ne može da nam pusti Džonsonovu gitaru, da prenese boju njegovog glasa ili da nam neposredno pokaže zašto je određena pesma toliko uticala na druge izvođače. Sve to mora da postigne drugim sredstvima.

„Love in Vain“ zato muziku približava kroz atmosferu, pripovedanje, prikaz nastupa i sam lik muzičara. Crtež gradi osećaj sveta iz kojeg je ta muzika potekla. Dobra biografija u stripu ne mora da imitira dokumentarni film ili muzički album. Ona može da pronađe sopstveni način da čitaoca uvede u nečiji život i stvaralaštvo.

Ako pre čitanja poslušate nekoliko Džonsonovih pesama, iskustvo može biti još zanimljivije. Obrati pažnju na „Cross Road Blues“, „Hellhound on My Trail“ i „Love in Vain Blues“. Ne morate da budete vrsni poznavalac bluza kako bi primetili koliko se muzičarev život prepliće s muzikom koju je ostavio iza sebe.

Za čitaoce koji vole da istražuju teme iz više izvora, ovj strip bi bila odlična polazna tačka.

Moji utisci o srpskom izdanju stripa „Love in Vain“

Drago mi je što je „Love in Vain“ dostupan i u izdanju na srpskom jeziku. Mislim da ovakvi naslovi zaslužuju pažnju upravo zato što proširuju izbor stripova koji se mogu pronaći kod nas. Ne moramo se zadržavati samo na superherojskim pričama, mangama ili najpoznatijim francusko-belgijskim serijalima. Postoji čitav prostor grafičkih novela koje se bave muzikom, istorijom, umetnošću i stvarnim ljudima.

Samo izdanje mi se dopalo. Tvrdi povez, format i ukupan vizuelni pristup odgovaraju tipu knjige kakva je „Love in Vain“. Ovo je naslov kod kojeg je fizička forma važna: ilustracije treba posmatrati na stranici, a ne samo kao prateći sadržaj priče.

Jedina zamaerka su pojedina prevodilačka rešenja mi nisu sasvim legla. To ne znači da mi je prevod u celini pokvario čitanje niti da zbog toga ne bih preporučila strip. Pre bih rekla da su me na nekoliko mesta određeni izrazi izbacili iz ritma čitanja.

To je, naravno, i pitanje ličnog doživljaja. Ono što jednom čitaocu zvuči prirodno, drugom može delovati nezgrapno. Ne bih zbog nekoliko formulacija zanemarila kvalitet celog izdanja, ali mislim da je pošteno pomenuti ih u prikazu.

Moj konačan utisak je pozitivan. „Love in Vain“ mi je bio zanimljiv i vizuelno upečatljiv, a srpsko izdanje smatram vrednim pažnje. Preporučila bih ga bez potrebe da prećutim sitnice koje mi nisu odgovarale.

Kome bih preporučila „Love in Vain“?

Iako je u središtu priče Robert Džonson, ovaj strip nije namenjen isključivo ljudima koji već znaju sve o njemu. Naprotiv, može da bude dobar uvod u njegovu biografiju i širi svet bluza.

Preporučila bih ga:

• Ljubiteljima bluza i roka. Ako voliš da istražuješ korene omiljene muzike, Džonsonova priča vodi do važnog dela istorije američke muzike.
• Čitaocima biografskih stripova. „Love in Vain“ pokazuje kako se stvarna biografija može ispričati kroz kombinaciju istorijskih činjenica, vizuelnog pripovedanja i legende.
• Ljubiteljima autorskog crteža. Snažan crno-beli stil jedan je od glavnih razloga da ovom albumu pružiš šansu.
• Čitaocima koje privlače istorija i kultura. Strip prikazuje i društveni kontekst američkog Juga tridesetih godina, a ne samo karijeru jednog umetnika.
• Onima koji traže drugačiji poklon za ljubitelja muzike. Ako osoba kojoj kupuješ poklon voli stripove, biografije i bluz, ovo može biti zanimljiv izbor.

Možda nije najbolji prvi izbor za nekoga ko traži brzu, humorističnu avanturu ili zaplet koji se zasniva na stalnim obrtima. Njegova snaga leži u atmosferi, crtežu i temi, a ne u tome da čitaoca neprestano tera da okreće stranice zbog sledećeg iznenađenja.

Zašto je „Love in Vain“ više od priče o jednom muzičaru?

Najzanimljivije mi je to što se ovaj strip može čitati na nekoliko nivoa.

Na prvom je biografija Roberta Džonsona: život čoveka koji je postao jedna od najprepoznatljivijih figura bluza.

Drugom nivou je priča o muzici i njenom uticaju.

Na trećem je pitanje načina na koji gradimo mitove o umetnicima. Kada nam nedostaju pouzdani podaci, praznine popunjavaju glasine, tumačenja i priče koje zvuče dovoljno dobro da bismo želeli da verujemo u njih.

U tome postoji određena ironija. Džonson je danas slavan delom upravo zbog muzike koju je snimio, ali i zbog svega što ne znamo o njemu. Misterija je postala sastavni deo njegove kulturne slike.

„Love in Vain“ ne mora da ponudi konačan odgovor na pitanje ko je Robert Džonson zaista bio. Njegova vrednost je u tome što nam pruža drugačiji pogled na umetnika i kontekst njegovog života, a zatim nas podstiče da sami nastavimo istraživanje.

Zaključak: vredi li pročitati „Love in Vain“?

„Love in Vain“ mi se dopao zbog atmosfere, načina na koji je ispričana priča o Robertu Džonsonu i crno-belih ilustracija koje nose veliki deo doživljaja. Srpsko izdanje je lepo realizovano i ostavlja veoma dobar utisak, iako mi pojedina prevodilačka rešenja nisu sasvim odgovarala.

Ne bih ga preporučila samo kao strip o poznatom bluz muzičaru. Pre bih ga opisala kao grafičku novelu o umetniku čiji je život postao legenda, o muzici koja nadživljava svog autora i o tome koliko je tanka granica između istorije i priče koju ponavljamo sve dok ne postane deo kolektivnog pamćenja.