„Puter“ autorke Asako Juzuki definitivno pripada onom tipu literature koji se dugo vari. Na prvi pogled, roman obećava uzbudljiv triler o serijskom ubici. Ženu optuženu za ubistvo muškaraca koje je zavela hranom, intervjuiše u zatvoru mlada novinarka.

Međutim, vrlo brzo postaje jasno da je ovo knjiga koja izmiče žanrovskim okvirima i nudi slojevitu psuhološku i društvenu studiju o gladi – onoj koju osetimo na emotivnom nivou. Roman ne nudi odgovorna to šta se desilo, nego se trudi da odgovori na pitanje zašto.

O čemu se uopšte radi u „Puteru“?

Inspirisan stvarnim slučajem takozvane „Konkatsu ubice“, roman prati novinarku Riku, odlučnu da dobije ekskluzivni intervju sa Manako Kađi, ženom optuženom za ubistva muškaraca koje je viđala i koristila. Ovaj novinarski zadatak prerasta u opsesivno uranjanje u svet žene koja odbija da se uklopi u očekivanja društva i čija pojava ima hipnotišuće, ali i razarajuće posledice po mnoge ljude.

Između ukusa i identiteta

Jedan od najintrigantnijih aspekata romana jeste način na koji autorka koristi hranu kao narativno sredstvo. Iako ne pribegava preteranoj deskripciji, Juzuki uspeva da probudi sva naša čula.

Hrana u ovom romanu nije samo kulinarski užitak i motiv. Ona je simbol moći, slobode, kontrole, ali i manipulacije. Prožima sve aspekte likova iako toga nekad nisu ni svesni. Kroz Rikin odnos prema hrani, koji je u početku gotovo utilitaran („hrana je samo gorivo“), postepeno se otkriva duboko ukorenjena emocionalna praznina.

Nasuprot tome, Manako Kađi predstavlja njen opozit po tom pitanju. Ona je žena koja uživa u hrani s uživanjem i bez griže savesti.

Takođe, zanimljiva stvar kod ovog romana je što liči na neku vrstu gastronomskog vodiča, ali i kulturnog vodiča kroz Japan. Autorka opisuje restorane, hranu ali i odnos ljudi prema jelu.

Između dve krajnosti

Od samog početka, roman postavlja kontraste. Rika je ambiciozna, fokusirana na karijeru, žena koja potencijalno može postati jedna od retkih urednica u svojoj redakciji. Reiko, njena najbolja prijateljica, napušta karijeru kako bi se posvetila porodici.

U početku, Rika ne razume njen izbor. Upravo ovakve priče su možda najrelevantnije u celom romanu. Kako priča odmiče, postaje jasno da nijedan od ova dva puta nije „ispravan“. Ili, preciznije – oba imaju svoju cenu.

Njih dve predstavljaju dve krajnosti između kojih savremena žena često balansira – ali roman jasno pokazuje da društvo retko prihvata bilo koju od njih.

Društvo kao tihi antagonist

Jedna od najjačih linija romana jeste njegova suptilna, ali oštra kritika mizoginije i društvenih normi. Japansko društvo, iako kulturno specifično, u ovom romanu deluje iznenađujuće poznato.

Žena koja je ambiciozna – nije poželjna i ostaće sama
Žena koja bira porodicu – nije dovoljno ostvarena i sputava druge žene koje ne žele istu stvar
Žena koja prati sopstvene želje i ignoriše mišljenja drugih – sebična je
Žena koja ne uspeva da „uskladi sve“ – kriva je. Loša je majka i žena

Kroz Rikin profesionalni život, odnos sa majkom, partnerom i prijatlejima autorka gradi kompleksnu sliku savremene žene rastrzane između očekivanja i ličnih potreba. I to je ono šta me je posebno pogodilo. Uprkos očiglednim kulturološkim razlikama, naša društva se i ne razlikuju previše. Bez obzira na geografski položaj, većina žena se suočava sa istim životnim problemima.

Hrana kao lično i univerzalno iskustvo

Rikin stav prema hrani na početku, iako mi nije stran bio mi je maltene neprihvatljiv. Za mene je hrana više od toga, a najviše su za to zaslužni gurmani u mojoj porodici i inistiranje na tome da se svi uvek okupimo i provodimo vreme zajedno uz obrok.

Rika, kao da je lišena tog lepog koje donosi priprema hrane i uživanja u jelu, a prema mom mišljenju to je jedna od najtužnijih dimenzija romana. Njen odnos prema hrani je posledica njenog odrastanja, a ne nužno izbor.

Kada se njen odnos sa hranom menja zbog Manako, to nije samo kulinarska transformacija nego duboko lična.

Drago mi je što u knjizi ima likova koji imaju drugačiji odnos prema jelu i tu ne mislim na Kađi (iako se u potpunosti slažem sa njom da je puter prelep, a margarin zlo). Oni dele svoje recepte kao da daju drugima deo sebe. Tu su jela koja pripremaju kao znak ljubavi, dok određeni obroci i ukusu bude sećanja i emocije. Kada je Riki teško, jedna porcija sveže spremljenih palačinki (naravno sa puterom) koja se nađe pred njom, daje joj energije i snage da nastavi.

Psihološka igra bez jasnih granica

Radnja romana ne razvija se kao klasičan triler. Naprotiv, pitanje krivice, pa čak i sama ubistva, postaju sekundarni u odnosu na psihološki odnos između novinarke i zatvorenice. Kroz njihove razgovore, autorka vešto uvodi čitaoca u zonu nelagodnosti. Počinjemo da preispitujemo sopstvene stavove, pa čak i da se, makar delimično, slažemo sa likom koji bi trebalo da bude moralno neprihvatljiv. I upravo tu dolazi do najuznemirujućeg efekta romana.

Manako Kađi: Između odbojnosti i razumevanja

Kađi izaziva nelogodnost kod većine ne zbog optužbi, nego zbog načina na koji razmišlja.

Ona odbija da se uklopi. Ne želi da se stidi svog tela, apetita i želja. U društvu koje žene konstantno podseća na to šta „ne smeju“, ona bira da radi upravo suprotno. Nije lepa, nije graciozna, ali je napravila od sebe osobu koja privlači pažnju.

Kađi je vešta u izvrtanju realnosti i nametanju osećaja da je ona neshvaćena, a da je problem u drugima. To nije slučajno. Autorka nas vrlo vešto uvlači u tu zonu sivog, gde moral više nije jednostavan i gde počnemo da sumnjavo u ispravnost svojih načela i načina razmišljanja. Tu se možemo lako poistovetiti sa Rikom.

Ta ambivalentnost predstavlja jednu od najvećih vrednosti romana. Manako nije samo manipulatorka. Njeni stavovi o ženama, telu, hrani i moći često su uznemirujući, ali istovremeno i zapanjujuće logični u kontekstu društva. Ako je ona čudovište, onda je ona čudovište koje je proizvelo njeno okruženje. Do kraja romana ili ćete je mrzeti ili sažaljevati.

Figura oca kao tihi pokretač

Ako je u centru svakog društva porodica – onda su roditelji ti koji utiču na glavne likove. U centru mnogih problema i situacija – kako kod Rike, tako i kod Reiko i Manako – nalazi se figura oca.

Otac bi, u idealnom modelu, trebalo da bude glava porodice i oslonac. Međutim, odnosi koje ove tri žene imaju sa svojim očevima duboko su ih oblikovali, često na načine kojih ni same nisu u potpunosti svesne.

Manako svog oca gotovo obožava, i taj odnos se može čitati kao temelj njenog samopouzdanja, ali i specifičnog odnosa s muškarcima.
Rika i Reiko, s druge strane, imaju komplikovane, emotivno opterećene odnose sa očevima – odnose koji su ostavili trag u njihovim izborima, u načinu na koji grade bliskost i u tome šta očekuju (ili ne očekuju) od muškaraca. Riki je otac umro kada je bila tinejdžerka, a Reiko se u svog razočarala još kao devojčica.

I koliko god se trudile da njihova porodična prošlost ne utiče na njih, jasno je da je upravo ona duboko utkana u njihov identitet.

Muškarci u knjizi

Kroz prizmu njihogov odnosa sa očevima, otvara se i šira slika odnosa sa muškarcima u romanu. Većina tih odnosa je opterećena očekivanjima, nerazumevanjem ili nejednakim pozicijama moći. Tu su muževi koji ne učestvuju koji su distancirani, oni koji zbog stida iskaljuju svoje frustracije na porodicu, momci koji opterećeni mišljenjem drugih donose plitke odluke i reaguju nezrelo…

Upravo zato se lik Šinoija, koji se bavi istim poslom kao Rika, izdvaja kao jedini koji mi je zaista bio simpatičan. Ne zato što je idealan. Naprotiv, i on ima probleme, ali je svestan grešaka koje je napravio. U određenoj meri, postaje surogat oca i prijatelja za Riku, a kasnije i za Reiko. Nenametljiv je, tu je da sasluša i najviše od svega prisutan je kada je to potrebno.

Komplikovani porodični odnosi

Ovo je možda bio i najemotivniji sloj romana za mene. Svako ko je imao problematičan odnos sa ocem može vrlo lako da prepozna tugu, bes i nerazrešene emocije prisutne kod likova. Taj sloj nije nametljiv, ali je izuzetno snažan.

Ne treba zapostaviti ni uticaj odrasle ženske figure u sazrevanju ove tri žene. Kađina majka nije bila domaćica i požrtvovana majka i osećala je netrpeljivost prema svojoj ćerki. Rikina majka se povlačila pred mrzovoljnim ocem i nezadovoljnim mužem u određenoj meri – jer je tako naučena.

A tu je i Reikina majka koja je saučesnik u onome što njenoj ćerki izgleda kao izvitoperen bračni odnos i farsa odabrana zbog komfora.

Detalji koji grade celinu: Stil i struktura i mala zamerka

Autorka gradi roman poput sporog, višeslojnog menija. Svako poglavlje donosi novo jelo za degustaciju. Tu su suptilni detalji koji se u početku čine nevažnim, ali kasnije dobijaju puno značenje i doprinose razumevanju motivacije likova. Ovaj postupak daje romanu dodatnu dubinu i nagrađuje pažljivog čitaoca.

Ako imam neku zamerku kada je ovaj roman u pitanju to je da takvih detalja ponekad ima više nego što je potrebno. Imam utisak da bi roman bio još snažniji da je bio za nijansu kraći. Ne zato što je dosadan, već zato što bi kompaktnija forma dodatno pojačala njegov intenzitet. Ipak, ta sporost je deo njegovog šarma – čitalac je pozvan da zastane, razmisli i svari ono šta je progutao.

I zašto baš puter?

Hrana je u ovom romanu mnogo više od fizičke potrebe. Ona je način komunikacije, pokazivanja ljubavi, moći i pripadnosti. Kroz Kađi, žena koja zavodi i manipuliše hranom, puter dobija gotovo mitsku dimenziju. On je zabranjen, bogat, intenzivan i dekadentan. Nešto čega nema dovoljno i šta izaziva želju. U društvu koje od žena očekuje uzdržanost, disciplinu i skromnost, puter postaje simbol svega što je „previše“ – previše ukusa, zadovoljstva, slobode i telesnosti.

I zašto puter? Na početku knjige saznajemo da vlada nestašica putera. Na kraju romana Rika ulazi u lokalni supermarket prepun različitih vrsta putera. Puter nije samo namirnica, niti simbol luksuza i hedonizma. On postaje nit koja povezuje glad, emocije, kontrolu, krivicu, nežnost, opsesiju i identitet.

On je granica između uživanja i krivice, između gladi i sitosti, između ljubavi i posedovanja. Zato nije samo detalj u priči nego suština.

Nestašica putera, na početku, nije samo društvena okolnost, već metafora emocionalne praznine i života u kojem su ljudi gladni bliskosti, pažnje i autentičnih odnosa. Na kraju romana supermarket je prepun različitih vrsta putera, ali pitanje ostaje isto: da li je dostupnost dovoljna da ispuni unutrašnju glad?

Kada Kađina opsesija puterom pređe na Riku, on postaje granica između stare i nove Rike, između osobe koja se kontroliše i osobe koja ima određene želje i potrebe. Kroz hranu ona počinje da razume i Kađi, ali i da upoznaje sebe.

Tu je i motiv dečje priče o tigrovima pretvorenim u puter, jasna referenca na priču o malom Sambu. Na prvi pogled deluje neobično i apsurdno, ali upravo ta bajkovita transformacija dodatno pojačava simboliku. Puter nastaje kroz promenu, topljenje i pretvaranje nečega snažnog u nešto meko i poželjno. Baš kao i tigrovi, svi likovi romana prolaze kroz određenu promenu.

Zaključak

„Puter“ nije roman koji ćete „progutati“ u jednom dahu, i to nije njegova mana. Verovatno nije roman koji će zadovoljiti očekivanja čitalac željnih brzog i uzbudljivog trilera. Traži vreme, pažnju i spremnost da se suočite sa sopstvenim stavovima. Nudi kompleksno, provokativno i višeslojno iskustvo.Da li ćete čitajući knjigu ogladneti – da.

Ovo nije bila samo priča o zločinu, niti o hrani, nego priča o gladi i našim dugoko usađenim potrebama. Ovo je priča o odnosima – prema sebi, drugima i prošlosti koja nas oblikuje više nego što želimo da priznamo.

Jedna od misli koja mi je ostala nakon čitanja jeste koliko je tanka linija između ljubavi i obaveze. Sve šta radimo u životu može biti lepu i ružnu stranu, pa čak i pripremanje hrane, predanost poslu ili okretanje ka hedonizmu. Mnogo toga sam podvlačila čitajući knjigu.